Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

· својио Крајину, и ту је намештао понај-,

више немачке официре и војнике, остављао их је без уредне плате, а они су отимали и пљачкали. Великих неприлика било је са досељеним Орбима, нарочито на имањима Зринских и Франкопана. Грофови су тражили, да им досељеници буду кметови, а ови су се бунили против тога, пошто су дошли и населили се као војници. Њих је у томе помагао двор. Бечка влада није никако сазивала сабор. Тако је бечка политика све више зближавала Хрвате с Мађарима. Али су они. били слаби за борбу и тражили су страну помоћ. Вођа незадовољника био је Никола Зрински, тада најпопуларнији човек у Утарској и Хрватској. Никола је рачунао с Француском, која је већ 150 година била у борби с Хапесбурговцима. Луј ХТМ је Николу нарочито одликовао после“ његове војне на Турке 1663, и Никола је после вашварског мира ступио у споразуму е братом Петром, у додир с њиме. Петрова је - жена Катарина у Венецији посланику Луја ХТУ бискупу Вошту-ју изјавила, да су Зрински спремни, да се ставе под протекторат Француске (септембра 1664). ПШреговори, који су у Венецији започели, нису свршили никаквим конкретним резултатом. У то је и 3. Никола изненада погинуо. Покрет се тада раштркао, и сваки је радио на своју руку, без јединства.

При крају 1664 дошао је Петар Зринеки у Беч и ступио у везе с француским послаником Гремонвилом. Џетар је тада био именован за хрватског бана. 1665 и 1666 здружили су се у заједничкој акцији ови великаши: палатин Меззејепу, острогонски надбискуп Ђуро ШМррау и Фрањо Мадазбду, уман и учен човек, али частољубив, тада врховни државни судија, који је приступио покрету из егоистичких циљева. Кад је Петар венчао своју кћер Јелену с кнезом Фрањом Ракоцијем, састао се у Отубичким Топлицама с палатином Вешелењијем и склопио је с њиме уговор за спас Угарске и Хрватске »на како му драго законима и уставом допуштени начин«. Кад се покрету прикључио и Надашди, уговорили су сва тројица поновно савез у Бечу (19/19 1666). Петар је рачунао највише на француску помоћ, али Луја ХТМУ и његова посланика Гремонвила нису водиле никакве симпатије ни љубав према завереницима; та завера им је само требала да послужи као сретство за њихове циљеве. Тако се дешавало, да су их они према приликама потетицали на акцију или саветовали на мир. Вешелењи је, не надајући се фактичној помоћи од Француске, помишљао на помоћ из Ердеља и од Турака. Без знања Петрова обратио се он на ердељског кнеза Михаила Ашафија, с молбом, да отпреми на Порту гласника с поруком, да су Мађари, ако им султан загарантује слободу, приправни поклонити се и плаћати годишњи данак. Апафијев посланик био је међутим од

ЗАВЕРА ХРВ. И УГ. ВЕЛИКАША

Порте одбијен. У почетку 1666 умро је надбискуп ЈЛипај, а у марту 1667 шала-

| тин Вешелењи. После палатинове смрти

завереници Cy радили сваки за себе. И Мађари су после неуспеле мисије у Турској стално рачунали на француску шомоћ. Међутим је. Луј ХТУ. успео да с Леополдом склопи тајни уговор о деоби шпанског наслетства (1668): тај уговор није никада ступио на снагу, али је он био од пресудне важности за Зринскога и Meтове другове. 22 : :

Дрински је успео да за заверу придобије штајерског великаша грофа: Еразма ТаНепђасћ-а (1667), али је Порта преко службеног тумача, на ШЏорти, Грка Шана-. јотија у два маха известила бечки двор о покушају Мађара, да преговарају с 'Турцима (1667 и 1668). Уједно су одали заверу капетан покојнога палатина Ладислав Фекете и удовица палатинова Марија 5гесћу. Завера је била према томе пре издана, него што је у опште дошло до каквог позитивног чина. Бечки двор међутим није хитао против завереника: чекао је на моменат, кад завереници покушају штогод да учине, па да их онда ухвате и униште.

1668 изјавио је Гремонвил Зринском, да Луј ХТУ неће више да га помаже. После тајног уговора у питању шпанског наслетства био му је Зрински непотребан. 1669 покушао је Зрински, да Пољску, где је тада постао краљ. Михаило Вишњовјецки, увуче у круг аустриских непријатеља, али без успеха. У то је време Надашди признао све цару Леополду, издао своје другове, и: замолио милост, коју је привремено и стекао. Новембра 1669 покушао је Петар да ступи у везу са Турцима, и послао им је тајно свог капетана Буковачког с налогом да склопи повољан уговор. Буковачки је био у Де-

цембру у Солуну од султана Мехмеда ТУ

добро примљен, и био је уверен, да је савез с Турцима повољно уговорен. Буковачки је ставио у име Петра Зринскога ове понуде: |]. да Угарска и Хрватска буду под покровитељством султановим и да плаћају годишњи данак од 12.000 талира; у име султаново да Угарском и Хрватском влада Џетар и његови потомци; 2. султан је дужан признати Угарској и Хрватекој веру, стару слободу и: устав. . Од осталих тачака ваља још истакнути, да ће на место Апафија постати ердељским кнезом, Шетров зет, Фрањо Ракоци. Међутим је за коначну одлуку о уговору са Зринским султан упутио Буковачког свемоћном великом везиру Ахмеду 'Ћуприлићу на Крит. Буковачки је одмах јавио Петру повољан успех. Ћуприлић се међутим. успротивио понуди Зринског и саветовао је султана, да му неда фактичне помоћи, него да га само храбри. Ђуковачки се вратио са Крита у СОолун, где га, је султан отпустио с поруком, да ће Петру послати службени одговор преко

= 759. =