Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ЗАВЕРА ХРВ. И УГ. ВЕЛИКАША

босанског паше. Олужбени · тумач Јаникије Панајот, у аустриској служби, известио је о аудијенцији Буковачкога, аустриског ресидента код Порте, а овај бечки двор. Исто је тако известио брат Јаникијев Атанасије о боравку Ђуковачкога на Криту. :

Бечка влада је имала времена да се приправи, како ће упропастити Зринскога. и његове другове. У фебруару 1670 примио је карловачки генерал Херберштајн наредбу, да пази на Зринскога и његова „шурака Франу Креста Франкопана, који се тек у то време прикључио завери. Франо Крсто био је дуже у завади са Петром, а измирио се с њиме тек 1669 у Ђечу.

Зрински је, обавештен од Буковачког о резултату, рачунао на турску помоћ, а утврдило га је у томе и писмо босанског паше са адресом: Џетру Зринском, кнезу Угарске, Хрватске, Ердеља и Молдавске, главном војсковођи читаве османлиске војске. Петар је јавио о савезу с Турцима и свом зету Фрањи Ракоцију, а Франо Крсто Франкопан почео је озбиљне припреме за устанак. Шетар је позвао Ha оружје своје поданике, нарочито оне из Приморја, око Ђакра и у Горском Котару, обећавши им укидање кулука и кметства. Петар и Франо Крсто су покушали да придобију за себе и Орбе Крајишнике у Славонској Крајини, и то преко, епископа, у Мачви Гавре Мијакића, који је 1662, на препоруку Зринских, био именован 88 епископа. ШЏетар. је рачунао и на свог штајерског савезника Татенбаха, али овај је издао своје везе са Зринским штајерској земаљској влади. Зрински је убрзо почео сазнавати, да му турска помоћ није сигурна, а без те помоћи није могао ни помишљати на озбиљан устанак против Беча. За то се колебао и најпосле. се решио покушати да без оружја и Турака ствар мирним путем приведе крају. Зато је замолио загребачког бискупа Мартина Борковића, да се прими посредовања између њега и двора. Ђорковић је 18/4 дошао у Беч главном царском министру KHeay Lobkowitz-y. После Борковићева извештаја сазвао је Лобковиц конференцију Леополдових главних саветника, и они су закључили да Зринскога униште, а док царска. војска не стигне до Чаковца, да са њим привидно милостиво поступају. Борковићу је било наређено, да Петра увери о краљевој милости, ако дође у Беч и покори се. Међутим, пре него што је стигао Борковић из Бега у Чаковац, послао је Петар у Беч свог поузданика Марка Форстала, али и његови предлози су остали без успеха. Крајем марта биле су тразаслане царске заповести, којима је Зрински био проскрибован и свргнут“ с банске и других части, а генерал Зрапдаи добио је наређење, да заузме Чаковац и да ухвати Зринског и жену му Катарину. Слично наређење добио је и карловачки генерал

Херберштајн, који је с војском пошао против Фране Крсте Франкопана и капетана Ђуковачког. Франо Крсто повукао се пред Херберштајном у Чаковац, а Буковачки је срећно умакао на турску територију. Форстал је вративши се из Беча, уверавао Зринског о милости краљевој и не знајући да је оруђе бечке лукаве политике, па је на крају успео да наговори и Зринског и Франкопана, да се измире с Бечом. Они пошаљу Форстала опет у Беч, и то сада са Иваном, сином Зринскога, и писмом цару Леополду, у којем

. je Зрински тражио опроштај. Лобковиц је

јавио после Форсталова доласка у Беч Зринском, да дође што пре у Беч. Али, још пре ове поруке, спремили су се били Зрински и Франкопан да Moby у Беч. Очекивали су навалу царске војске на Међумурје, претила им је опасност, да буду ухваћени од аустриског генерала без могућности да се спасу. 13/4 1670 кренули су с малом пратњом у Беч, где су стигли 18/4. Још исти дан су их раздвојили, а мало доцније их и затворили у тамницу. Дотле је Spandau дошао пред Чаковац, који му се без отпора предао. Војска је почела да пљачка град, без обзира на Шетрову жену, која се налазила у граду. По другим поседима и градовима пљачкала је Херберштајнова војска. Кад су Зрински и Франкопан стигли у Беч, већ је сав њихов посед био у рукама немачке војске. У Бечу је започела истрага, која је трајала више месеца. За време истраге јављали су се све више гласови из Угарске и Хрватске, да Ђеч и немачки судови нису конпетентни да суде хрватским великашима, него само угарски и хрватски сабор. За сазив сабора изјавио се и сам угарски канцелар Тома РаШу, али цареви немачки министри нису попустили. У септембру су довели Зринског и Франкопана у Бечко Ново Место у тврђаву. Влада се постарала за indictum delegatum, ванредно судиште; претседник је био канцелар Павао Хохер, и код кога је била против Зринског и. Франкопана подигнута тужба због увреде величанства и поред њихова протеста у ствари компетенције суда позивом на златну булу и на друге угарско-хрватске племићске законе. И поред сјајне Петрове одбране, суд је обојицу осудио Ha смрт због велеиздаје (априла 1671). Смртна пресуда извршена је 30/4 1671 у Бечком Новом Месту. Истога дана погубљен је у Бечу и гроф Фрањо Надашди, који се 1669 измирио с двором, али у септембру 1670 ипак био уапшен. 1/19 1671 смакнут је и E. Татенбах. Зет Зринекога, Ф. Ракоци, избегао је осуду заузимањем своје матере Софије Батори и исусоваца. Епископ Гавра Мијакић био је као банов сукривац уапшен 5/19' 1670 и затворен у шлеској тврђави СОЈаб ; ту је ускоро и умро. Жена Петрова, Катарина, затворена. је у тамницу у Грацу, где је полудела и у највећој беди умрла (16/9

== 160; —