Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

1673). [У тамници у Грацу свршио је бедно и Шетров син Иван Антун (11/9 1703), као последњи Зрински. Падом породица Зринских и Франкопана настала је немачка превласт у Хрватској. Она је сматрана аустриском провинцијом и ХрBaTCKO Шриморје, бивши посед Зринских и Франкопана, стављено је под власт аустриске коморе, под којом је остало све до 1776.

Литература: Ф. Шишић, Последњи Зрински и Франкопани на бранику домовине (у делу: Последњи Зрински и Франкопани); Ф. Шишић, Завјера Шетра Зринскога и Франа Франкопана (Браство, 16); Дежелић, Библиографија (у цитираном делу: Последњи Зрински и Франкопани).

М. Прелог.

ЗАВЕС, дуг пешкир од српског платна, на: оба краја везен. Носе га младе позади Омиљевца после венчања, кад год Омиљевац понесу. Изобичајено. Носи се у Шумадији. 1. 2.

ЗАВИДОВИЋИ, место у Босни, на ушћу Криваје у. Босну. Има 2.490 становника (1921). Варошица. је постала око 1900, подизањем двеју великих стругара, које експлоатишу државне шуме у долини Криваје и Гостовића. Испостава је жепачког среза. М. Ф.

ЗАВИЈАЧ, 1. Обичан пешкир, којим мушкарци о обвијају тлаву преко (eca, кече или голе главе. Носи се у врањском, нишком и крушевачком округу, у Старој Србији и Македонији.

2. Повећа марама од српског платна, којом жене убрађују главу. Носи се y Срему. И. 3.

ЗАВИЈАЧА, звунена широка прегача, коју жене носе место бошче. Носи се на Косову. У Калудри (Левач) 3. је“ од тежине изаткана шарена сукња, спреда. отворена и несашивена. 3. обмотавају жене тело и носе је као сукњу.

,

»ЗАВИЧАЈ«, акционарско просветно учитељеко друштво. Основано је у Скопљу 28/2 1921. Циљ му је, да капиталом и сарадњом свих чланова помогне и убрза просвећивање народа у Јужној (Србији. Основано је да би прихватило дечји лист Завичај, који је од 1920 излазио у Скопљу, финансиран добровољним прилозима скопских учитеља. Претворено у акционарско друштво предузгело је и друге послове, у првом реду издавање књига, затим одржавање књижнице. — Издања: дечји лист "Завичај (излази месечно), друштвени орган Просветни Радник (тромесечно) и до 1924. 5 популарних књига. B. М.

ЗАВИШИЋ МАРНКО, сликар (11/10 1834, Добрица, Ђанат — 923/5 1855, Добрица). Као син имућног трговца, а хром и (0лешљив, 3. је после основне школе остао у родном месту и није наставио школовање. Када је 1852 велики сликар Кон-

ЗАВОРОВИЋ

стантин Данил дошао у Добрицу, да, по уговору са црквеном општином, изради иконостас, у 9. се јавила жеља за сликањем. Данил, увидев даровитост 3. примио га је за ђака и помоћника. 'Три године радио је 3. само поред Данила, али је ванредно напредовао. Штета што je умро у 91 години. OJ њега постоје 19 икона у Добрици, потпуно у. Даниловом · стилу, али већ скоро сасвим пропалих, и један портре у збирци Ј. Вујића. Литература: Српски сликари од Лазара и 8. Николића (1855). ~ о

ЗАВОДИ. В. Семинари. ·

ЗАВОРОВИЋ (ЗАВОРЕО) ДИНКО, жиеторик 16 века (око 1540, Шибеник — 1610). 9. је био из старе племићске шибеничке породице. Шрве науке учио је у родном граду, а више ·без сумње у ШЏадови. Кад се вратио са студија, почео је истраживати старе споменике за историју свог родног места, па и целе Далмације. Због свог става према Венецији, у својој историји, прогнат је из Шибеника и отишао је у Хрватску, а онда у Угарску. Био је у ратовима против Турака (1576—1587) на. турској крајини, и истакао се као храбар војник. Зато га је краљ Рудолф 1587 одликовао племством. Тада се вратио у Шибеник, где је продужио свој рад на историји Шибеника, и довршио га око 1579, под насловом Trattato зорга le cose di Sebeсо, За тај се посао 93. послужио, не само штампаном литературом, него и рукописима, листинама и записницима шибеничке општине. Сачувао се само први део те историје (од почетка до 1419), кад је град дошао под млетачку власт. Луциус је кориговао у многом погледе 3., нарочито за најстарији део историје. Што се више одмицао 3. у свом делу, постао је све поузданији и критичнији. Рукопис има 283 стране у осмини. — 3. је написао и историју читаве Далмације. Први примерак у 10 књига украо му је неки ен-

глески фратар Роберт Бонавентура (Ко-.

bertus Вопауепеита Вгализ), Он је онда поново предузео посао; 1602 довршио је дело и поделио га у 8 књ. са насловом De rebus Dalmaticis Бг оско, Посветио је дело свом рођаку Фаусту Вранчићу, тадашњем. чанадском бискупу. Из посвете види се, да се служио попом Дукљанином, али и исправама, приватним и јавноправним, а издашно је употребио рукописе и штампану литературу. Од најстаријих времена до 1437 тече његова историја, која поред све своје обилности у приказивању нема никакве критичке вредности, нарочито не у првој половини дела, a за остали део не доноси ни много HOвога, што већ не би било познато из БЂонфина и Лукарија (Лукаревића).. Свакако му је мање вредно ово дело, од његове историје родног града. Рукопис се чува у Венецији (библиотека Марчана) и слаб

== 7651 —