Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

нарочито земљорадничке 5. 3. су. се :још одржале у мањем броју у Босни, Херцеховини, Далмацији, Хрватској и 'Олавонији, Србији, Бугарској, Албанији, али се све више и више деле. .,

О правним приликама 5, у. прошлости писали су B. Поповић, Задруга (1921), Болишић, Аћимовић, Строхал, Бобчев, Петрановић, Утјешеновић, Новаковић (»Селос), Кадлец а у садашњости Ж. М. Џерић.

Литература: В. Поповић, Задруга, _ историска расправа. (1921); В. Поповић, Задруга, теорије и литература (Гласник Земаљског Мувеја, Сарајево, 33, 1921).

В. Поповић. E

9. је један облик, породичног и имовинског удруживања, који се код СХС од првих времена до сад очувао. У 3. живе, удружено у имовинској заједници, круг рођака, који је шири од породице у ужем смислу, која се састоји, начелно, од оца, мајке и њихове деце, а која се зове инокоштина. Једна и друга врста породичног живота, разликују се међусобно по облику, у којем се јављају, али су оне

ипак истородне па зато не постоји на-

челна противност међу њима. И задружна и инокосна породица израђене су на неким заједничким начелима, те обе потпадају под тип јужнословенске породице у опште. Једна од главних карактеристика јужнословенске породице, задружне :и инокосне, по народном схватању јесте, да нико не може да располаже с породичним добрима без пристанка, чланова породице. Насупрот томе, по концепцији римеког

права, која је преузета у грађанским по-

родидама по свој Европи, отац може слободно с тим добрима да располаже. По народној, јужнословенској концепцији, дакле, власник обитељске имовине сви су. чланови , обитељи, шта више концепција јужнословенске породице захтева, да претпоставимо, да породична имовина припада“ свима, и прошлим и садашњим и будућим поколењима једне породице. Назив 3. из новијег је доба и више литерарног порекла, а у народу служе чешће називи: кућа, · велика, кућа, · неодељена кућа, богата кућа, задружна кућа, скупчина. (Хрватско . Загорје), задружна 0обитељ ИТ. о i ; 7 Типична, „организадија јужнословенске З., према којој има, разуме се, локалних разлика, је ова: O. чине рођаци, по. крви, а њихов. круг мора, начелно, бити шири од. круга уже обитељи, дакле обухвата не само родитеље и децу у шравој линији, него и побочне рођаке, почевши од стрица, и синовца, даље, према приликама у далека колена. Али; за исправно схватање 3. и задружног принципа, треба имати на, уму, да 3. не чине само садашњи чланови 9.; него“ је она идеална нека заједница, прошлих, садашњих и будућих взадружних поколења, те“ се само уз ту претпо-

ставку. могу тумачити. извеене појаве у.

задружном животу. Чланови“ 3. зову се

II _____OU MI.

колективно задружни људи, чељад, склад-

на браћа, кућна дружина, браћа · даона. и. т. д. а индивидуално: OVU TB HHH, домар и сл. :

3. претставља споља, га управља њоме и у личним и имовинским стварима старешина. (зову га, такође господар, домаћин,

с газда глава задруге и T. д.), али све важе

није ствари“ решава старешина, по :саветовању и у споразуму са пуноправним задругарима. До свога положаја долази старешина обично избором . по пуноправе ним члановима, али такође ипо наследству (нарочито по: принципу сениората). Положај свој губи због неспособности, и онда се бира лови старешина. Уз старешину има у 93. за женске послове неки одличнији положај домаћица, "обично. жена. старешине.

Задругари живе у имовинској заједници, али се та односи и. на ону идеалну везу прошлих и будућих поколења. Заједничка, својина 3. зове се стожер, стежер, кореника, темељ и т. д., али погледом на то, што је задружна имовина наслеђена од предака, зове се такође, као и у. шнокоштини, очевином, баштином, дедовином, старином. Стожером“ могу бити и некретнине као и покретнине, и ако су. некретнине некако више срасле с тим појмом. Живи. чланови 3. имају право на плодове стожера, и на уживање задружне својине у опште. О обзиром на поменуту идеалну концепцију задружне заједнице, немају задругари право слободне диспозиције задружне имовине на штету потомака, него имају дужност да оставе стожер нетакнут, као што су га примили од својих старих. Право допушта изузетак од тога изгледа у случају велике нужде, и ту вреде начела за наслеђе.

Изворно чланови 3. нису смели имати никакве своје“ одвојене имовине, него је задругарима заједничко и добро и зло, и корист и 'штета, и дугови и тражбине. Али већ рано морао је тај принцип чисто задругарског , колективизма . трпети и одвојену својину појединих задругара, ' коју. зову прћиј а, осебуњак. У почетку биле су то ствари за личну употребу, али су доцније могле, најразноврсније ствари бити

прћијом, па на крају и некретнине. (О том

одвојеном имовином сваки вадругар. слободно располаже. Овакако је прћија, је дан стран елеменат у чистом појму задру-: гарског живота, а с друге стране су баш прћије узрок, што су 9. пошле путем дисолуције и дегенерације, јер се у њој признаје индивидуална својина, коју задружни принцип негира. Половином 19 века побудила je O. пажњу целог ученог света не само словенског него и несловенског. 3. се почела, претстављати као један идеални тип социјалног и економског живота, који би био подобан да још реши и многи. савремени: проблем из тих области. Нашло! се: било и противника. 3., који 'сус држали; да (је, то!

== 770 = у ~