Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ЗАДРУЖНО ПРАВО

вима. породице већ самој. породици као некој апстракцији; чланови породице би“ли су само уживаоци задружних добара, једна врста фидуцијара, који та добра нису могли ни задужити ни отуђити већ су их имали сачувати за даља породична покољења, као неку врсту фидеикомиса. Задружна добра личила су, у Обичајном Праву, на средњевековне (феудалне) мајо-

рате, 'бар ово је вредело за она задружна.

добра која су се звала стожером (баштином), и зато је установа задруге: имала у веби нечега аристократскога, карактер који ни данас код ње није потпуно ишчевао. · Али, ово схватање није ушло у Орпски Грађански Законик од 1844. Као што умесно примећује Слободан Јовановић, редактор тога Законика, Др. Јован Хаџић Светић Kao ученик Школе Пандектнога (Римскога) Права, која је знала само -за индивидуалну (квиритарну: римску) својину, није био приврженик система колективне својине српских задруга, те се тако може објаснити она жоренита промена, коју је Српски Грађански Законик унео у Породично Задружно Право. Имаовина ове не претставља, више, као у Обичајном Праву, колективни облик својине већ је она, у том Законику, само једно обично смесништво (1ш161у1510), 'са карактером индивидуалне (римске) својине. Многобројни прописи истога Законика то непобитно утврђују. На сваки начин да је и сама струја вападњачкога либерализма и индивидуализма била дошла да, преко српске интелигенције, припомогне овом крњењу колективнога карактера задружне својине у Орбији. Зато и налазимо да је, код питања да ли између оца и синова има задруге, тачније оно мишљење, које на исто питање одговара одречно. По 88 395 и 396 Грађ. Законика: »Наследство по закону припада најближим сродницима по крви редом у следећим члановима опредељеним«, и 5Деца мушка умрлога и њихни мушки потомци добијају први наследотво...«, што значи да, када отац остави после себе сина, који има и сам мушке деце, наследник је само син: деца овога, као сродници даљега ' (другога) степена У колену потомака, нису наследници, и када је тако, онда, пошто нема заједнице имања, нема ни задруге између оца (наследника) и његових синова (ненаследника).

Али, ако би, после свога пунолества, деца, заједно са оцем живећи и радећи, што са оцем стекла, тада ће бити вадруж-

нога односа између оца и синова, јер би,

било у том случају и заједнице имања међу њима (оно што би било стечено до пунолества дечјега то: припада само оцу: 5,191. Грађ. Законика). Често отац, што је један остатак од ранијих појмова о вадружној имаовини, подели своју имаовину између себе и својих синова: ако би он тада, са, својим синовима или само са некима, од њих, остао у заједници, тада би било. задруге између оца и синова са ко-

јима би он, на тај начин, склопио заједницу. |

· 3. Заједница живота. Заједница живота не значи да задругари морају баш

становати и хранити се у једној и истој

згради, т. ј. задружни живот не мора бити живот касарнски односно манастирски. Појам заједничке задружне куће (дома) много је шири, и њиме се мисли на целокупно задружно двориште (авлију, улицу) са свима његовим зградама. Тај појам o6ухвата и оне, од задружнога дворишта (од метрополе, тако да се изразимо) често доста удаљене, зграде, у којима станује вадругар, одређен да чува (или и обделава) окбно задружно имање. (Такве зграде, у округу ваљевском, називају се и колибама, ма да су оне, не ретко, праве куће, а не обичне колибе). Задружна кућа (дом) јесте, дакле, једна идеја, и има заједничкога живота, и ако поједини брачни парови

станују по засебним задружним стајама (у

селима 'BajaTH). Код многољуднијих задруга може бити и одвојених трпеза (за поједине брачне парове), и опет да постоји заједница живота. У том погледу, иде се још даље па се узима, да је у животној заједници и задругар који се, редовно сваке године и на дуже време, налази далеко од задружне куће, у печалби (као градинари, односно баштовани, грађевинари или дунђери, циглари, црепари и т. д.). У заједници живота је и онај члан породице, који, у договору са задрутом и у њеном привредном интересу, живи одвојено (као трговац, занатлија, радник, општински. писар, инжињер и т. д.). У заједници живота је и задругар-војник на отелужењу сталнога кадра (у касарни), као и задругар, који је самовласно задружну кућу оставио, али се у ову врати пре истека једне године (8 513 Г. 8... Ако, у тим, случајевима, нема физичког (материјалног) заједничког жиBOTA, има правног заједничког живота, ажо · нема материјалне (физичке), има духовне заједнице живота. За задружни однос довољна је и оваква заједница живота, јер је и код такве животне заједнице могућан заједнички рад. Тек ако је одвојено становање последица одвојеног рада (привреде), нема заједнице живота; другим речима, догод у задругама има заједнице рада, има и заједнице живота, и, обрнуто, догод има заједнице: живота, има и заједнице рада, с том разликом, што се, у' случају да један задругар физички не живи у задружној кући, цени према томе, да ли он привређује: само за себе или за задругу, постоји ли бар духовни заједнички живот, другим речима: у случају физичке удаљености једног задругара од задружне куће, карактер: те удаљености одређује се с обзиром Ha

_ карактер и циљ привређивања дотичнога: · задругара, т.ј.

одређује се да ли ипак, и поред те физичке удаљености, има за– једничкога живота. Ka

= 774. —

| |