Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

лом, и у овом последњем случају женско лице није у задружном односу, оно је, са гледишта наслеђа, и тада изван задруге и не би могло већ ни због 9 523 Грађанекога, Законика наследити). Ово правило било је безизузетно до Закона од 28/11 1859 Ђ. Н" 5282, Зборник ХП, стр. 96, којим је 5 529 Грађанског Законика допуњен у том смислу, да је кћерима задругара, који су умрли без мушке. деце, зајемчено право наслеђивања; дакле, као и син, тако је данас и кћи преча, у наслеђу очевом, од задруге. Спорно је, да ли и кћи, удата у времену очеве смрти, наслеђује. Ми мислимо, да и тада кћи има право наслеђа, ако умрли задругар. нема мушке деце. Спорно је, такође, као у сличном случају код 5 528 Грађанског Законика, да ли и потомци (мушки или женски). од кћери могу да наследе по праву репрезентације, или се на њих не примењује Закон од 1859 (већ 5 528 Грађанског Законика). Од старијег права (ранијег од Закона од 1859) које је, у' корист задруге, искључивало и саме кћери, остало је, и после допуне 5 529 Грађанског Законика, то да задруга | има право да кћери-наследници њен део наслеђа у непокретностима исплати У новцу; покретна добра, пак, мора јој издати у натури. Ако је по смрти de cuius-a, остао само један задругар, он нема права на тај откуп; откуп је једно повлалшћење за задругу, а не и за инокосно лице, које је остало по ишчезнућу задруге. Међутим, 5 529 Грађанског Законика (уколико није у питању кћи), као и 5 528 истога Законика (уколико није у питању син) примениће се и онда, ако је после умрлог задругара остао само један задругар (који сада више није задругар). Женска лица која су искључена из наслеђа у задрузи добијају право на издржавање и пристојно удомљење »по постојећем обичају«. — Оба

ова изузетка добиће своју примену и у

погледу задругара, који је животом и радом одвојен, али који свој део у задружној имаовини није оделио.

Ђ) Престанак задруге. Угроци престанка задружног односа могу се овако поделити: а) Задружни однос престаје, кад нема више ниједног или неких од реквизита, који се по закону траже за постојање задруге. На пр. када нестане сротства (што је могућно једино код сротетва грађанског, под условима, законом норми раних, за уништај уговора о усвојењу: разуме се да крвно срототво никада не ишпчезава), или када задруга спадне на једног задругара, смрћу осталих задругадра. (За задругу као и за сваку другу љутску заједницу, треба бар два лица) 6) Задружни однос престаје“ деобом задругајра. Законски прописи о деоби задруге су двојаки: једни се тичу материјалног а други формалног права.

Материјално право. 1. Шраво на деобу. Противно Обичајном Праву, у коме је задруга, у начелу, била недељива, Орпеки

"ЗАДРУЖНО ПРАВО

Грађански Законик зајемчио је (8 499)

сваком задругару право на деобу. Законодавно Решење од 29/6 1846 (код 5-а 499. Г. 3.) није у том погледу ништа изменило. Ако деобу тражи малолетни (и у опште правно неспособни) задругар, за то има да да одобрење старалачки судија. Спорно је, да ли удова умрлог задругара има право на деобу, у колико је у питању њен удовички ужитак на делу њенога мужа у задружној имаовини. Ми мислимо, да јој то право припада.

2. Деоба задружних добара (активе). Правило је да је свако добро задружно, а. изузетак је. добро, које би припадало само једном задругару; такво добро назива се у народу особина. Особина су, најпре, ствари, које побраја 5 509 Грађанског Законика (»Отвари неке, које на потребу и послугу једном искључиво служе, принадлеже искључиво ономе«..., Даље је особина оно добро, које би. један задругар наследио, законски или по завештању, од кога изван задруге, као и добро, које би

· My KO дао поклоном заживотним или шог-

#15 сапцза (на пр. испорука, легат). Особине у опште нису радо виђене у задругама, јер оне ослабљавају осећај задружне солидарности. При деоби задруге. особине се не узимају у обзир и не деле се, као ни добра, која би припадала женској чељади (на пр. добра, миразна или парафернална, удатих задружних жена).

Задружна добра која се деле двојака су: стара добра или старина, и приновљена добра или принов, приновак (у ужем“ смислу, када се тиче само стоке, приплод).

а) Старина су добра наслеђена, односно она, која су постојала већ кад је задруга створена. Старина се дели међу задругаре (делаче, деобнике, деобничаре), према њиховим наследним правима или према њиховим уделима у тим добрима у доба образовања задруге. Зато делови задругара не морају бити и врло често нису једнаки.

6) Принов су добра, која су задругари прибавили (стекли) преко старине, и та добра. деле 'се међу задругаре по главама, и. на равне делове. ЏШравило је да је све оно, што је у задрузи прибављено, задружно добро: сваки задругар ради и тече не за себе већ. за задругу, као што опет задруга ради и тече за сваког задругара дакле. један за све и сви за једнога: начело задружне солидарности. Не гледа се каквом врстом рада је што стечено. Опорно је да ли и зарада која је дошла срећом припада задрузи или задругару, који је имао среће. Ми мислимо да је и то задружно. Да би један члан задруге имао право на удео у принову, потребно је да је, у времену тековине, био у кући и помагао (правило изражено у народу пословицом: »Ко није на делу није ни на делу« и »Ко није на међи није ни на јеђи«), и да је имао бар петнаест навршених година. Ако је задругар. био у кући, претпоставља се да

== #77. =