Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

писмено · (ово "последње може бити · приватна или јавна исправа). Двоба поравнањем може се“ поништити код-суда за једну годину :и дан, ако је коме делачу деобом »неправда : или уштрб учињен« (5 505 C. T. 83. Спорно је, колика треба да буде та неправда односно »уштрб«. По једном мишљењу оставља се суду да то цени, мишљење коме се има замерити “то, да. оно“ омогућава судску самовољу (агриншт),: Но“ другом“ схватању, а. с 0бзиром на то, даје поравнање један теретно-комутативан- уговор, треба. и овде применити пропис 5 559 Грађанског Законика (Замена од.5/5 1864, Зборник ХУП, стр. 230) о уништају таквих уговора због оштећења преко половине (Јаезго епогпли8), али на ово се може приметити, да се код деобе тежи другом циљу, а. не оном, који странке имају у виду код теретно-комутативних уговора, а тај циљ је, код деобе, тежња за деобном једнакошћу делача, због чега би се овде, за уништај деобе, требало · задовољити и мањим оштећењем од онога

у 5 559 Грађанског Законика. 6) Други:

начин деобе је деоба избраним. судом. То је обавезни избрани суд за разлику од необавезнога, факултативнога, избранога суда. (В. овде чл. 29 и 30 Уредбе — Закона — о Убрзању Рада, горе наведену.)

6. Правни карактер задруге. · Љутске заједнице могу бити, у правном смислу, или обично смесништво или правна (морална) лица. У првом случају, подмети (субјекти) права то су физичка (природна) лица (пат тисће Регзопеп), и само је та особеност код смесништва, у срав-

њењу са чисто индивидуалним приватно- |

правним интересима, што су, у смесништву, приватно-правни: интереси појединаца смешани тако, да се знају само идеални (аликвотни) делови смесничара, без' њихове материјалне одређености. Иначе, сваки“ смесничар остаје потпуни господар својих права у смесништву и може њима, слободно и самостално располагати. Једино, у колико је реч о управљању смесништва, решава већина. Код правнога лица, напротив, власник је сама заједница, она је ту подмет (субјекат) права (односно обавеза), подмет различан од фиBHTKHX лица која састављају заједницу (ми узимамо само ову врсту правних лиna, заједнице, Vereine, Korperschalten; као што је познато, имамо још две врсте правних лица: заводи, АпзфаЊеп и задужбине, 5НАипвел; ове, више као једна подврста, Ађаге, првих, АлвјаНел), Отуда, ни један заједничар нема шрава располагати ни једним делом имаовине правнога лица, а по правилу: да нико не може располатати оним што није његово. :

– Џитање о томе, Ma JM je·Bajpyra TpaBHA личност, као што видимо, од“ велике je важности. Да наведемо само још ову правну“ последицу једнога или другога решења истога питања: Одговара ли и задруга за штету, коју би старешина причинио, У

ЗАДРУЖНО ПРАВО

вршењу своје старешинске власти и ду-

– жности, трећим лицима“ Ако је задруга - правна личност,

тада бисмо, ' усвајајући органску теорију о правним лицима, могли одговорити потврдно. (Само, како је“ наш Грађански Законик, као следбеник. Аустрискога Грађанског Законика, то ће рећи као следбеник. Џандектнога (Римско- | та) Права, примио, несумњиво, теорију

· фикције код правних лица (теорија орган-

ска је новијега датума), то, ако би задруга. била правно лице, она не би могла бити одговорна трећим лицима за штете, које им евентуално старешина причини, јер овде, код правног лица као фикције, вреде правила о пуномоћству, а по тим пра- · вилима властодавац;“ у . једном оваквом случају, није везан поступком пуномоћниковим. Међутим, ако задруга није правно лице већ обично смесништво, тада, са тледишта Српског Грађанског Законика, код питања о њеној одговорности за. старешину још мање може бити двојбе: она , не би одговарала трећим лицима, за, штете, које би им старешина причинио, па баш и да их је причинио приликом вршења, посла, за који је био овлашћен. Код смесништва се могу, ту, применити само правила о пуномоћству, а никако и никад органска теорија, која претпоставља, да заједница има карактер правне личности. Једино би задруга, ако је она обично смесништво, могла одговарати за старешину по начелу солидарности задругара, начело које не налазимо формулисано у Грађанском Законику, већ та само можемо тражити у Праву Обичајном.

Грађански Законик је сасвим противречан односно правнога карактера задруге. Јер, док у 88 36 и 58 изречно вели, да је и задруга »једно лице морално« (међутим, што се тиче 5 206 истог Законика, по коме се »савесност или бесавесност« код државине у задрузи рачуна према старешини, тај пропис није у том смислу конклудентан), дотле се то потире посебним пропшисима о задрузи (у глави 15 другога. дела Г. 38.), а нарочито 88-има 515 и 591 (а, можда и овим ставом: »Задруга. може у себи закључавати права инокосности... припадајућа...« у 8. 58). Ако би се приметило да став: »Задругар у смеси живећи само свој део задужити може; и взајмодавци, који су једном без · знања дружине зајам чинили, само се из његовог дела намирити могу... «, у 8. 515,

„не мора“ да“ значи, да се ови“ зајмодавци

могу · наплалити још и а: трајања. задруге. већ, може бити тек по престанку ове, да, дакле, иста 'одредба не решава, на један несумљив начин, речено тшитање у том смислу, да задруга није правно лице, треба одговорити да, бар после 5471 тачка 2 Грађанског Судскога Поступка (по којој одредби не могу се узети у“ по пис »заједничке ствари | |8' 510 и 515 1 3.], док се део осуђенога не истави; но мођутим може се и на то забрана ставити«),

= 19 —