Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ЗАДРУЖНО ПРАВО

:5 515 Грађанског Законика, несумњиво даје право личним зајмодавцима једног задругара да се из његовога дела наплате и пре растурања задруге, а то значи да, по том пропису, задруга није правно лице. Међутим, 5 521 Прађанског Законика по коме »На случај смрти сваки у задрузи који личну способност има, о своме делу располагати може..:«, није могао ни једнога тренутка бити друкчије тумачен него тако да задруга није правно лиде. Или кодификатор од 1844 није у 58 36 и 58 Грађанског Законика довољно мерио своје речи, када је и задругу оквалификовао као правно лице, или је, пак, у глави о задрузи напустио ту квалификацију. У сваком случају, а по оном познатом интерпретационом правилу, да праву мисао законодавчеву о карактеру извесне правне установе треба тражити у оним прописима, где је главно седиште одредаба о тој установи, ми ћемо стати на гледиште, да у Српском Праву задруга није правно лице, већ само једно смесништво без те карактеристике. Ми смо већ казали напред, говорећи о питању да ли између оца и сина постоји задруга, да је Грађански Законик из основа изменио облик задруженога власништва и, у место колективног облика, какав је оно имало у Обичајном Праву, дао му индивидуалан облик, ca том разликом само, што индивидуални облик задружне својине није инокосан већ смеснички, Отуда и оно право свакога, задругара, да се може оделити :и да својим још неодељеним делом може слободно, HW inter ViVOS WH morflis causa располагати, све одлике обичне римске (квиритарне) 1пем15о, а не колективнога облика својине. Али, ако је у том погледу Српски 'Законодавац од 1844 отступио од Обичајног Задружног Права, он је ово задржао у погледу функционисања задруге: ту је задруга, и по Грађанском Законику, једна. колективистичка (комунистичка) установа. То њено својство огледа се поглавито У оној потпуној једнакости задругара одноено њихових дужности :и права. Оваки ва другар има за дужност да ради, у границама својих телесних и духовних моћи, без обзира на величину његовога удела у задружној имаовини. Онај задругар чији удео би био највећи, мора да ради онолико исто, као и онај чији удео је најмањи. И, обрнуто, у погледу права (на издржање, школовање, негу у болести, одбрану и т. д.), задругару, који има најмање у задружној имаовини, припадају иста права, као и ономе чији удео је највећи. Догод задруга траје, ствар стоји тако, као да сви задругари имају подједнаке делове у задружним добрима, односно као да та добра не би припадала њима индивидуално већ породици као идеји. Дакле, онако исто као и у Обичајном Праву, са том резервом само што над тим колективним животом и радом стоји стална претња, да који од задругара не учини употребу од

својих индивидуалистичких права, која му је, за разлику од Обичајнога Права, обезбедио Грађански Законик, и која су права, одмах по ступању на снагу тога Законика, почела производити деструктивно дејство на задружни облик српске

· породице:

Литература: В. Воде, Де Ја јогme dite »inokosna« de la јапиШе тигаје chez les Serbes et les Croates (1884) (најпре објављена у бриселском часопису: Revue de Droit International et de 165:5]аtion comparće, 1884, бр. 4. под нешто

· друкчијим насловом: О'ипе forme particu-

ličre de la famille rurale chez les Serbes et les Croates, CpHCRH MpeBOJ 0JL JoBaHa Аћимовића: О облику названом инокоштина у сеоској породици (Срба и Хрвата, Београд, 1884); Ол. Јовановић, Др. Јован Хаџић Светић као законописац (у књизи: Живот и рад Др. Јована Хаџића Оветића, издање Матице Српске, Нови Cam, 1899); J. Krainz, E, Pfaff, A, Ehrenzweig, System des Osterreichischen aligemeinen Privatrechtes, 1, 1913, 173).

Задружно Шраво у Црној Гори. Најпре је и у Црној Гори, као и у Србији, Породична Задруга била једна установа искључиво из области Обичајног Права. Затим је, као и у Орбији, она постала предметом писаних закона. Тако, о Задрузи ШПородичној садржи одредбе »Законик Данила Првог Књаза и Господара Слободне Црне Горе и Брдах, установљен 1855 године на Цетиње«. Законик овај, који носи датум >23 Априла 1855 года од рођења Христова« са потписом, после потписа кнеза Данила, још и државнога секретара, М. Медаковића, имао је 95 чланова, и још један мали увод, у чијем почетку стоји: да кнез Данило »у согласију са главарима и старешинама од све Црне Горе и Брдах установљава обшти земаљски законик: ЧЛ. 47 до 58 говорили су о породичним односима. Доцније, пак, Црногорска Породична Задруга ушла је у Општи Имовински Законик за Књажевину Црну Гору, донесен и промулгован од стране Кнеза Николе JE 25/83 1588 (редактор тога Законика био је, као што је познато, Др. Валтазар Богишић), са Изменама и Допунама (»Преинакама«) од 14/1 1898 (Законик је ступио на снагу 1/7 1889, а Шреинаке 1/4 1898). Ипак, и поред ове кодификације, није Обичајно Право изгубило сваку важност за Породичну Задругу у Црној Гори, јер се, У чл. 678 одељак 2, каже, да ће се о Породичној Задрузи издати подробнији прописи у једном посебном закону, па се, затим, у трећем одељку истога члана, додаје: »Међутим, треба се, у свему томе, владати по досадашњим обичајима, у колико се не измењује правилима овога раздјела«. Како, пак, посебни закон, о коме је горе реч, није још донесен, то значи да се, у границама, обележеним у наведеној

— 80 —