Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

одредби, има на Породичне Задруге примењивати Обичајно Право.

Црногорски Имовински Законик не служи се изразом задруга, већ изразима: домаћа заједница, кућна заједница, кућа. >Доиста, вели Др. М. Веснић, позивајући се на мало час цитирану студију Др. Б. Богишића, израз кућа је саобразнији духу нашег језика, а он је и историски. оправдан. Поред осталих споменика наших ми налазимо и у даровној повељи кнеза Ивана Црнојевића. манастиру Цетињском, писано 4/1 1785, назив кућа у смислу задруга« (Општи Имовински Законик за Књажевину Црну Гору и његова важност за науку и законодавство, у Годишњици Николе Чупића, 12, 1891, 179). Шриметићемо овде, да је претерано рећи да израз кућа, у нашем језику и у нашој историји, има превагу над изразом задруга, израз који је стекао, као ретко који, право грађанства, како у језику тако и у историји Српскога Народа.

Чл. 686 Црногорског Имовинског Зако· ника гласи: »Оважа се ЖМућа, т. ј. кућна заједница (964, 965), сматра самосталним имаоником што се год: тиче домаћих добаpa и имовине (966)«. Под »имаоником« разуме Црногорски Имовински Законик правни подмет (субјекат), као што се то види из чл. 10 истога Законика. Отуда чл. 686 значи да је Кућа (кућна, домаћа, заједница) правно (морално) лице, а у том смислу је и чл. 964, који, 'у првом одељку, други став, вели: »Кућа је, дакле, као неки одлучени појам за обитељ која се сматра да је носилица укупног домаћег рада и имовине«, а у другом одељку ш Нпе: »... Кућа је неподијељена, те се она сама и сматра имаоником (686)«. Међутим, као што смо већ видели, у Орпском Праву је спорно, да ли је Породична Задруга правно (морално) лице или не, и ми смо узели, шта више, да она у том Праву није правно лице. Према, томе, по Црногорском Имовинском Законику, власник је добара кућне (домаће) заједнице и Куће сама заједница, Кућа, а нису то поједини чланови заједнице; својина је ту, све дотле док заједница, траје, колективна а не индивидуална. И ово не вреди само за стара дДобра (из старине), за старину, већ и за добра нова (приновљена), што јасно излази из чл. 688 тога Законика, у чијем првом одељку стоји: »Ни мушки ни женски чланови Куће немају у опште, сами по себи, право да трудом својим себи теку особину (967, 968), јер сав добитак који долази од њихове радње, док су у заједници шприпада Кући«.

Отуда и пропис чл. 695, по коме: »Ниједан жућанин није властан продати, ни другим каквим уговором уступити дио који има у домаћем имању, док год неодијељен живи у домаћој заједници«. Пошто је, за трајања заједнице, ова, као правни подмет, власник кућних добара, то је разумљиво да ни један члан заједнице

· ЗАДРУЖНО ПРАВО

(кућанин) нема права располагати уговором, било једним одређеним добром заје-

_ днице, било неким идеалним (аликвотним)

делом свих или само неких домаћих добара (сопша Орпско Породично Задружно: Право): нико нема права ·располагати оним, што није његово. Тек када се један кућанин одели, може он располагати оним што му, деобом, падне у део: он је сада: од тога правни подмет и власник.

Ипак, од правила да је домаћа заједниma једини господар домаћих добара, учињен је изузетак у чл. 703, који прописује, како ће се поступити, када је један кућанин лично дужан, т. ј. када је његова: обавеза таква, да за њу Кућа не одговара, а. то је, у начелу, сваки дуг, који је један | кућанин учинио без овлашћења старешине и заједнице (чл. 696: »За дугове појединих кућана, учињене без овласти старешине и Куће, одговара сам кућанин дуж ник; за таке дугове Кућа никако одговарати неће, н'ако је и уколико је од тТО0га. калве користи имала«. За случајеве, у којима. још, осим случаја предвиђеног у последњој реченици наведеног члана, одговара Кућа за обавезе кућанина, преузете: без овлашћења старешине и Куће, видети чланове 697 а 702). Овај пропис је једно: отступање од правила, да је домаћа заједница правно лице, јер по том правилу лично задужење члана заједнице, онако исто као ни правни послови из чл. 695, не би могло имати дејства на заједницу и њен правни живот: поверилац чланадужника био би принуђен да чека да тај члан иступи из заједнице, па да се може: из његовог дела наплаћивати, а пошто је у опште то иступање ствар слободне воље: члана-дужника (његово је право, да се одели када он хоће а не када би његов поверилац то желео), онда би, слетствено,. моменат наплате повериочеве био, у том случају, сасвим неизвестан, узимајући да члан-дужник нема никако или нема довољно своје особине. Међутим, овако није. По чл. 703, у једној таквој претпоставци, Кућа би била дужна оделити од себе: члана-дужника, иначе, ако она то не би учинила у року од 2 месеца, од када је поверилац то од ње тражио, сматраће се: да је Кућа примала на себе дуг чланадужника (чл. 703 одељак 2: »Ако Кућа не: OM хтјела одијелити такова члана-дужника, онда већ самим тијем увзимље на се сам његов дуг, и колико год би он прелазио вриједност његова дијела, треба, да та Кућа за њ потуно намири, од скупног домаћег иметка«; одељак 3: »Узимље се да Кућа неће да одијели члана-дуж- · ника, кад тужитељ, преко суда, јави домаћину искање о томе а овај за 2 месеца то не учини«). Дакле, овде лични поверилац једног члана-дужника долази до наплате своје тражбине, одмах, онако исто као да је његов дужник какво инокосно лице. Разлика, је, према томе, велика између слу-

— 781 —