Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

принов (88:519, 522, 527 Српскога, 'чл. 695, 697; 703, 706, 966: »право“ на. одређени дио заједничке имовине при деоби«, Црногорскога Грађанскога. Законика). :

Чл. 706 садржи, за случај деобе, једну врло корисну одредбу, какве нема у СОрпском Грађанском Законику, а то је одредбу односно деобе дугова: По првом одељку тога члана: »Кућа која ће да се дијели, а има каквих дугова, треба да прије диобе, у договору са дужитељима, одреди колико ће који од дијељеника на се узети од до-

тадашњег домаћег дуга«. Ако се задругари |

без тога договора са дужитељима, поделе, тада ће сви дијељеници самокупно одговарати за све дугове за које није било таквог договора«: самокупно т.ј. солидарно (чл. 555—565 Црногорског Законика). Осим колективне својине у домаћој за-

једници, постоје, у Црној Гори, још и други облици такве својине, а на име: племенска · својина (чл. 709: »Овако ce

племе сматра правим имаоником, за све што се тиче опште племенске заједнице [комун]. — У тој је заједници најглавније: гора, rama, вода... Вали чл. 710 а 713 0 истој заједници) и својина. брастава, (чл. 714): то су, може се рећи, оригиналне – друштвено-правне ~ установе _ У овој српској области. | Литература: Е. де Тачејеу, Га ргоpričtić el ses Tormes primitives {18091, 00 превод од Јована“ М. Јовановића, 1899): дгића у ргауп slovanskćm (1898); D, Novakovitch, La Ладгопива (1905); Сеогве5 Тодогоунсћ, Рипсјрез де ја dćvolution des successions ab intestat dans le Droit serbe {ch, VI: Systčme successoral dans la zadrouša serbe); M, Markovitch, Die ser-

bische Hauskommunion (Zadruga) und ihre.

Bedeutuns in der Vergangenheit und Gegenwart {1903); R, Gonnard, Les communautćs paysannes en Croatie et Slavonie {1910); · Miler, Die Hauskommunion der Sdudslaven {Jahrbuch der internationalen Vereinigčung ir vergleichende Rechtswissenschalt und „Volkswirtschaftslehre, 1897—1898); Peisker, La zadrouga serbe {Zeitschrilt fir Ура. wnd Wirtschaftsgeschichte, 1899); Cohn, Gemeinderschaft und Hausgenossenscha{t {Zeitschrift dr vergleichende · Rechtswissenschalt, 18099); M, Zoričić, Die bišuerliche Hauskommunion in den Konigreichen Kroatien und Slavonien (1897); A,. Mayer, Ваиегисће Hauskommunion (Zadruga) шп дет Кблјбreiche: Kroatien und Slavonien (1910); А. Ђорђевић, Наследно Право Краљевине Србије, 1 (1910); „Д. Аранђеловић, На-следно · Право (1925): Utješenović, Die ·'Hauskommunion der Sddslaven (1859); A. Јовановић, · Историјски резвитак српске задруге; · М. – Радосављевић, · Еволуција, Српске“ Задруге, 1 (1886); 8. Поповић, Задруга, Историјска. расправа (1920): В. По-

(Гласник Земаљског .Мувеја,. 38, _Ж.. Перић, Задружно Шраво по Грађанском – Законику · Краљевине

К. Кафес, Rodinny nedil čili z4-

'ника па, дакле, „нарочито у томе што је њиме било обеда ·беђено право селидбе подложнику, као и

вгаштите према. властелину,

ЗАДРУЖНО ПРАВО ХРВАТСКО |

Шеорија и литература 1991);

TIOBHh, Задруга. .

"Србије, 1 (1994), 2 (1020); Чед. Марковић, Између оца и синова постоји задруга, ако. живе у заједници, 1904 (Глас Права, Судства. и. Администрације); Чед. Марковић, Задрута у Приватном и Јавном. Праву. (1904);

M. TĐ. Милићевић, Задружна Кућа. на

велу. P. Петраковић, | О праву наследства. у Орба на основу правнога обичаја и шисаних споменика, (Рад Југославенске Академије, ,23, · 1878); В.: Богишић,. Зборник садашњих правних U јужних 'Cama-

вена. (1874). Ж. Перић,

ЗАДРУЖНО ПРАВО ХРВАТСКО, А. Кратак“ поглед на историју Хрватскога За-

"дружнога. Шрава. У еволуцији Х. 3. 1.

врло је важан моменат закон од 9/5 1889, када. је у Троједној Краљевини (Хрватско-Олавонско-Далматинској) породично 3. TL дефинитивно уједињено, Док је оно пре тога било двојако: једно, главно, које је. вредело у Отаром Провинцијалу, и друто, које се односило на Војну Крајину и

имало, према првом задружном законодавству, карактер посебнога законодаветва. ' суве i :

15 а породичних задруга у Хрватској“ (т.ј. Троједној Краљевини) улазила су, до O e године 1848, y OTшти систем Феудалнога · Права. Као Ни појединци 'тако ни породичне задруге, ко-

"је су се тада звале »скупчине«, нису биле "власнице земљишта · на коме cy обита-

вале и“ радиле: власништво је припадало феудном господару :(властелину, односно спахији), а задруга је била. само уживаmam земљишта (урбарскога седишта). И

"само TO; право. ужитка подложника (кмезтова су Босни и. Херцеговини, чифчија у

другим покрајинама тадашње Европске Турске) — такво је било име становника и“ обделача властелинских добара — било

је, пре 1836, сасвим 'несигурно и зависно

од самовоље господареве. Закон од 1836 побољшао је у многом положај подложи сељачких вадруга, а

у томе што је његово право поседа и уживања урбареског селишта добило. јаче који је, од

тада, могао подложника кренути из се-

љишта само у случајима. и под погодбама које је закон био нормирао. По овом

закону, сељачке задруге су сматране као

правне личности и: нису. се могле делити.

Наследно право сељачких вадруга, које се тицало, наравно, само ужитка · велишта, припадало је, дакле, не појединим члановима, задруге већ самој породици. 1848 ослобођени су држаоци (обделачи)

земљишта. феудних. обавеза 'и од подлож-

ника. постали су слободни грађани и власници селишта, па то. је исто, разуме

= 788