Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ЗАДРУЖНО ПРАВО ХРВАТСКО

се, вредело и за сељачке вадруге, али је и даље остала у снази норма о правној особи и о недељивости задруге. Само, у пракси, преко те норме се убрзо почело прелазити, и задруге су се нагло отпочеле делити: под утицајем идеја о слободи, сваки члан задруге желео је да што пре раскине породично-задружну везу која је ограничавала · његову ~ индивидуалну слободу. Али, то раздробљавање земљишта повлачило је за собом све веће осиромашење о сељачкога сталежа, и зато је Наредбом Бана Јелачића од 7/4 1850, до доношења новог и нарочитог закона о сељачким задругама, обустављено свако даље дељење задруга и уништене све раније учињене деобе али које још нису биле извршене. Деобе задруга продужиле су се тада потајно, тако да је Намесничко Веће 18951 нашло за корисније да допусти деобу, под условом, да после деобе »господарства остану барем колик је четврт урбарске населбине«. Међутим, непрестано се чекало на закон о задругама, које су још увек потпадале под Обичајно Право. Овако је остало и после увођења, 1853, Аустрискога Грађанскога Законика. у Хрватској (од 1811), који је оставио уређење | задруга политичким законима (8 761), као и после Царскога Патента од исте, 1853, године (који је потврдио бивте подложнике у стеченом праву власништва, стим да будуће законодавство уреди питање »о насљедетву на добрих сељачких и о комадању земаља«) и Грунтовнице уведене 1855. :

И ако је још 1860 повраћен Хрватски Устав, тек је Сабор од 1868 успео да донесе први закон о хрватским задругама, али овај закон је убрзо замењен новим, од 1870, чланак ТУ, под именом: закон »о уређењу задруга у краљевинах Хрватској, Олавонији и Далмацији«. Овај Закон је био допустио дељење задруга, нарочито оном одредбом по којој је свака жена, »која се макар када из задруге изудала«, могла захтевати деобу, ако јој више не живе родитељи, од којих имање произлази. Деобе задруге почеле су после тога Закона да узимају такав мах, да се је, у интересу сељачке привреде, морао донети нов 3акон — »законски чланак сабора Hpajbeвина Далмације, Хрватске и Олавоније од 6/10 1872 о правостаји за диобе 38дружних добара на темељу | законског Чл. ТМ : 1870« — који је обуставио сваку деобу задружне имаовине по закону од 1870 и свако располагање с идеалним деловима из нераздељене имаовине. Meђутим, нови закон од 3/3 1874 о задругама стао је на супротно гледиште: сматрајући институцију задруге преживелом, ишао је за тим да убрза њено распадање. Овај Закон, који се је односио само на т. зв. урбарске задруге, не бавећи се задругама племићским (у чему се, такође, разликовао од закона 1870), није био јасно тегулисао питање: да ли је један члан за-

друге могао слободно трасполагати 7. зв. идеалним делом задружне имаовине, т. ). оним делом који би, по извршеној деоби, могао пасти на њега. Закон од 8/12 1877. KOJHM се допуњује закон од 5/5 1874, нормирао је то питање тако да се то правно овлашћење није признавало појединим члановима задруге, из чега излази да је законодавац од 1877 Делимично попустио у оном свом и сувише индивидуалистичком схватању задруге из 1874, када је задрузи скоро дао карактер једног обичног смесништва, DHMCKe indivisio (8,825 a 858 0. Г. 8.)

Најзад је 9/5 1889 донесен нови закон који је, са Изменама и Допунама од -30/41902, и данас на снази у Хрватској.

2. Породичне задруге у бившој Војној Крајини (Војној Граници). У почетку су

и права крајишких породица била осно-

вана на феудалним уговорима: оне су имале »уживно властничтво«, којим су шта. више, од 1754, могле располагати продајом односно залагањем. Али феудални господари (претпостављеници) слабо су се држали тих права и својевољно су одлучивали о имаовини крајишника (граничара). Зато је 1/11 1807 издат закон

по коме се »ева лежећа добра, која поје-

динци или цјеле обитељи у крајини посједују као своја, имају сматрати као права војничка лена (феуди), на __која посједнику уз придржај Његовом Величанству припадајућег врховног властничтва, припада вјековито уживно властничтво, ако он изпуњује све крајишке дужности ...« Према овоме, за разлику од породичних задруга, и у опште од подложника у провинцијалу који су били У феудним односима са феудалним господарима (спахијама), крајишник је »повнавао само једног највишег феудалног господара, а то беше. његов цар и краљ«. Што се тиче права деобе код граничарских задруга (разуме се деобе »уживног властничтва«), оно је било, још привилегијом од 1630, признато. Закон од 1807 ЧИнио је у том погледу ову тазлику: задруге нису могле отуђити »темељну имовину« (а то је селиште на коме је цар и краљ имао »врховно властничтво«), док је »сувишпољем« крајишник могао располатати као својим потпуним власништвом. Крајишки закон од 7/5 18950 укинуо је уживно власништво m прописао да сва »лежећа добра« граничара постају потпуним власништвом крајишких задруга, које су зато »дужне вршити свеколике крајишке дужности«. Граничарске породичне задруге постале су тако правим власницима селишта. Када је угареско-краљевским Манифестом од 8/6 1871 укинута (»развојачена«) цела Војна Граница, настала је потреба да се уреде и задружни односи (y дотичним областима), »jep се нису више имали обзирати на војничку дужност крајишника«. Тога ради, а специјално за Вараждинску Крајину,

= 784 —