Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ЗАШТИТА ДЕЦЕ И МЛАДЕЖИ

Подмладак, Београд (1921—28), уредници M. Ђ. Поповић и П. 'М. Илић.

Друга главнија издања: 'H. Петровић, Дечји јади (1879): М. Ђ. Поповић, Оснивање Друштва за Заштиту Југословенске Деце (1917); M. %Ђ. Поповић, Дечје питање (1919); Штеби, Взагоја ин зашчита обртн. ин индустр. нарашчаја; П. М. ЈБотић, Душевно слаба деца и њихово васпитање (1920); М. Матерни, Ђуквар за младу мајку (1920); М. Петровић, Исхрана одојчади и мале деце (1928); Годишњак Мин. Социјалне Политике (1922); Ј. Шиловић, Заштита дјеце (1922); Социјална скрб за. дјецу (1915); Ванбрачна дјеца (1922): (От. Ратковић, Савремено старање за децу и младеж (1999). М. Поповић.

ЗАШТИТА ДЕЦЕ И МЛАДЕЖИ је једна од оних грана социјалне политике, које су добиле нарочити значај после Оветског Рата. У многим земљама у опште се она и појавила тек после и услед њега. Одмах почетком рата појавила се потреба старања, о породицама, а нарочито о деци мобилисаних и изгинулих породичних старешина. Еважуације, интернације, – емиграције и остали случајеви растурања IIOродице, напуштања деце, слабљења надзора и бриге о њима, били су повод за државно и патриотско организовање заштите деце и младежи како у Србији тако и на пр. у Белгији, а неродица и глад у натим западним крајевима (Горичкој, Истри, Далмацији, Босни и Херцеговини), нарочито 1917 дали су потицаја за развијање систематског старања о деци и младежи и у јужно-словенским областима АустроУтарске. У Србији је већ 1914 био иврађен у Нишу један законски пројект о ратничкој деци, али није доспео пред Скупштину. У Хрватској и Олавонији основан је наредбом од 9/9 1914 Средишњи 3емаљски одбор за заштиту породица MOбилисаних и у рату погинулих војника, који је добио свој статут наредбом од 18/7 1917. Тај је статут у многоме утицао на, одредбе нашег закона о заштити деце и младежи (29/ј2 1992). Средишњи вемаљски одбор протезао је свој рад и на Босну и Херцеговину, Далмацију и Истру. ЊеTOBHM настојавањем донесено је и смештено из тих покрајина преко 20.000 деце у Хрватску-Славонију и Војводину. Оретства је добављао добровољним прилозима и сабирањем. Захваљујући његовом труду и племенитости многих хиљада наших и сељачких породица, нарочито у Војводини, спасена су та деца од сигурне глади и смрти. После уједињења основано је уредбом од 5/2 1919 Државно одељење за заштиту деце, а његово руковођење поверено је потпретседнику владе (А. Корошец) »до времена кад министарство за социјалну политику тај делокруг преузме«. По тој уредби Одељење за заштиту деце прво је имало да се стара о ратној сирочади, а затим о примени свију мера

заштите живота, здравља и напретка народног подмлатка. Посебним правилником (10/3 1919) спроведена је организација државне заштите деце у целој држави. Новим правилником од 1/10 1919 организована је државна 3. Д. и младежи као Одељење за заштиту деце и младежи у Министарству Социјалне Политике, али у току 1923 деградована је на пододсек инвалидског одељења при истом Министарству. Држава је подељена на 11 области; седишта обласних заштита деце била су: Битољ, Скопље, Ниш, Београд, Нови Сад, Суботица, Загреб, ЈБубљана, Оплит, Цетиње. Овака област обухватала а у свима већим местима осниване су месне заштите, док су за мања места

предвиђени повереници. Састав обласних,

окружних и месних заштита био је метшовит: поред државних функционера суделују и приватна лица, као претставници разних социјалних група. Ишло се за буђењем интереса широких слојева за задатке заштите деце и младежи, и зато је организација почивала на добровољној сарадњи липа, која би имала смисла и воље за такве послове. Касније је читав делокруг више бирократисан и у исти мах знатно сужен (закон о заштити деце 1999). У кругу задатака заштите деце и младежи одвајају се прелазне и пролазне потребе, проузроковане, или нарочито интенсивиране ратом и стални, нормални задатци заштите си старања.

Наша заштита деце и младежи много је учинила, нарочито помоћу деловања страних, особито америчких, мисија, у погледу блажења потреса и удара рата у дечјем свету, у првом реду у правцу исхране, одевања, смештања, враћања родитељима и др. За лечење деце државна заштита издржавала је или помагала санаторије у Цриквеници, на Брестовцу (код Загреба), у Бањи Ковиљачи, у Дубровнику и дечју болницу у Београду; а за лечење трахома у Шапцу и Суботици, у опоравилишту на Палићу код (Оуботице, у Кошутњаку код Београда и у Неготину. За глуво-нему децу одржава односно потпомаже три школе, у Љубљани, Загребу и Београду. За слепе има школу у Мославини и у Земуну. За морално посрнулу женску децу организовани су заводи у Новом Саду и Сенти. :

Но закон о 3. Д. и младежи сузио је делокруг утолико, што је заштиту деце и младежи свео углавном на ратну и осталу сирочад, затим т. зв. полусирочад и напуштену децу (»сва деца и младеж без икакве или без довољне родитељске или старатељске заштите«, чл. 1), а оставља нетакнуту велику област заштите деце, нарочито у моралном и хигијенском погледу без обзира на то, да ли имају родитеље или не, као што то чине 3. Д. и младежи напредних земаља (борба шротив утицаја лошег штива, кинематографа, про-

Сарајево,

је више окружја (окружне заштите деце),

мрена виц