Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

ИСТРА

Лонгобарде, вратила се (И. опет Византији, али је Карло Велики отео, и од 810 признала, је И. франачку власт. Место дотадањег аутономног административног система увели су Франци феудни систем. И. је постала „франачка, грофовија (у области Италије), а касније део фурланске маркгрофије, али је и даље задржала свог посебног управитеља. 952 престала, је непосредна веза И. с италеким краљевством, и И. је дошла у склоп немачке државе, те је заједно с фурланском марктрофијом присаједињена Баварској. 976 оцепљена, је Корушка, заједно с Фурланском и И. од Баварске и дата, као посебна војводина, рођаку цара Отона П, Хенрику. У даљем свом историском развитку И. је постала ленски посед војвода из куће ЕпенШтајн, од 1190 из куће Шпанхајм, а од 1173 из куће Андекс-Меран. Многа су лена, сем тога, имали у И. и аквилејски патријарси и фрајзаиншки бискупи. Док су војводе, господари И. ратовали по Немачкој, приморски су се градови И. развијали у трговачка емпорија, склапали су. уговоре с градовима на супротној обали Јадрана, с Трогиром, Сплитом и Дубровником. Кад је Пула хтела да се стави на чело савеза приморских градова И. дошла је у сукоб с Венецијом, којој је посед И. приморја био неопходно потребан за обезбеђење своје власти над горњим Јадраном. Половином 19 века, приморала. је Венеција И. приморске градове на. трибут и на поморску помоћ у рату.

1000—1200 настанило се у И. много СОловенаца, пошто су тосподари И. владали и Корушком и Крањеском.

У почетку 13 века постала, је И. лено аквилејске патријаршије. Међутим, аквилејски патријарси нису имали у својим рукама цело полуострво. У актима се говори о маркгрофији = трофији (И. већ у. 11 и 12 веку, али није јасно, које зналење имају ове титуле, док у 13 веку значе два строго одељена подручја. Маркгрофија је обухватала читав део полуострва, који је припадао аквилејском патријарху, а којим су управљали његови намесници, маркгрофи, са седиштем у Копру. Ова се маркгрофија – састојала већим делом OJI примореких градова. Профија, с главним градом Павином, обухватала је подручје овога трада до Учке и до горњих долина, Драгоње, Мирне и Раше. Састојала, се из бискупских лена, племићеких градина и сеоских општина. У грофији је становништво било претежно словеначко, а у маркгрофији италијанско.

За време владе шатријараха сукобили су се у И. муниципални и феудни систем. Цео 13 век испуњен је ратовима. Шатријарси су забранили својим поданицима, да плаћају данак Венецији, и ограничили су градовима њихову самосталност. Угрожени градови нашли су потпоре у БВенецији. Кад је, међутим, патријарх попустио, и они се ослободили страха за своју

самосталност, покушали су градови да се ослободе и зависности од Венеције. Али Венеција их је силом покорила и упустила се онда у борбу с патријархом. Крајем 13 и у почетку 14 века Венеција је покорила читав низ приморских градова (Пореч, Умаг, Копар, Пиран, Ровињ, Пуљ и т. д.). У почетку 15 века постали су Млечани господари целе И. маркгрофије. Грофија И. била је неко време у власти горичких грофова, а по уговору с њима припала, је И. 1374 Хапсбурговцима, који су после свој посед у И. повећали.

Уколико је И. била венецијанска, много је страдала због тога, што је венецијански сенат регулисао трговину приморских градова у своју корист. Вино, уље, рибе, смеле су се продавати само у Венецији. Кад су се Истрани хтели ослободити од тога, Млечани су још строжијим шрехибитивним сретствима зауставили слободну продукцију. У грофији И. одржао се строги феудни систем, док је Венеција оставила муниципални систем, само што је себи придржала. право именовања подеста, а они су били Млечани,

Аустриске војводе нису много марили за И. грофију. Давали су је у закуп или у залог разним породицама. 1380—1766 пазинска је грофија променила 91 господара, 1644 нудили су Хашсебурзи И. грофију Венецији, за 350.000 форинти.

У доба ускочко-Венецијанских борби много су страдали 'И.-млетачки градови. Мадридски Мир (1617) учинио је крај борбама. и страдањима.

Многи ратови и разне несреће, умањиле су знатно број становништва И. Аустриске војводе и Венеција доводили су нове насељенике, нарочито т. зв. Морлаке (Влахе), Хрвате, Прке и Арнауте. У првој половини 16 века настанили су се у. И. т. зв. Ћићи. У доба Карла Великог И. војвода Иван насељавао је по северној И. Словенце. Од тога времена, па до половине 17 века, селили су се Хрвати и. Словенци све више у унутрашњост земље, да се настане у оним крајевима, који су због ратова опустели.

Шосле примирја између Аустрије и Наполеона, (1797), аустриска. је војска заузела венецијанску И, а мир у Кампоформију je TO потврдио. 1805 уступила је Аустрија венецијанску И. Наполеону, те је · присаједињена краљевини ~ Италији. 1809 уступила је Аустрија и грофију И. Наполеону, и он је тада оделио венецијанску И. од краљевине Италије и спојио с аустриском (И. у административну област И. (пфепадепза аза), Она је сачињавала. једну од седам илирских TIOкрајина. И. с ове стране Учке, заједно са, кварнерским отоцима, присаједињена је цивилној Хрватској. 1813 mocema je И. аустриска војска, после битке код Лајпцига. 1814 Аустрија је већи део венецијанске И. спојила с Третом, те је сачи-

= 00: =