Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M
избушене многим вртачама, а на подножју су увале. Североисточним крајем Ј. пролази железничка пруга Орнетица— Јајце, а југозападним води пешачки пут.
77 ВА.
ЈАВОРНИНИ, тусто пошумљена висораван на граници Оловеначке и Италије, између река: Реке - Шивке - Унеца-Рака-Језерског Потока-Обрха, југозападно од Церкнишког Шоља. Шланина се пружа од северозапада, ка југоистоку, у томе су правцу највиши висови: Велики Јаворник 1.268 M, Отановик 985 м, Омречница 1.191 м, Бичка, Гора 1.238 м, Шлеча Гора 1.067 м.
JI. PB
ЈАГАЗОВИЋ ВАСА, народни добротвор (1826,. Осек. — 27/2 1890, Нови (ад). Био је трговац у Дреновцима, у Олавонији. Последње тодине свога живота провео је у Новом Оаду. Овотом од 35.000 форината. основао је (1883) Фонд Васе и Оаранфиле Јагазовић за помагање српске деце, која се уче у ратарским, занатлиским или тртовачким школама. Фондом управља Матица Орпска у Новом Саду. MI. JI.
ЈАГАР АНТУН, књижевник (1867, Новска, Хрватска — 5/10 1899, Новска). Овештеник је загребачке надбискушије. Олужио је као капелан и катихета у Новој Градишци, управитељ жупе у Орубици и духовник у заводу за умоболне у (Стењевцу, најзад као жкатихета самостанске школе у Загребу. — Ј. је песник, народни писац и први уредник часописа Кршћанска Школа. Овоје песме издао је Ј. под насловом Вјери и дому (1895). Као народни писац издао. је књижице Нећу пеовати ни проклињати, и Врачање и татање. ЈАГИЋ ВАТРОСЛАВ ДР., филолог (6/7 1838, Вараждин. — 5/8.1923, Беч). Основну школу и 3 разреда тимназије свршио је у Вараждину. 1851 прешао је у Загреб, и 1856 свршио је гимназију. У Ђечу је студирао класичну филологију. 1860 постао је суплент тимнавије у Загребу, а после тодину дана стални учитељ. Био је шрофесор тимназије 1860—1870, када, је отпуштен из државне службе, због једне антинационалне демонстрације (Давида, (Отадрчевића), против које је протестовао. Тек пред крај свога службовања у гимназији предавао је српскохрватски и старословенски, · иначе је предавао класичне језике. Ј. је био секретар Матице Илирске
(доцније Хрватске) до 1871, секретар ФЗемаљског Школског Вијећа; 1863 је покре-
нуо часопис Књижевник (са Рачким и Торбаром); 1866 састављао је. статут (са Рачким) Југославенске Академије, и. по-
сле отпуштања, из службе постао је њен
други: тајник. 1871, добивши докторат У · Лајпцигу, био је постављен за ванредног · професора упоредне траматике у Одеском Университету. 1874 постао je професор Берлинског Университета (понуду Загре-
ЈАГИЋ
бачког Университета одбио (је, јер му влада није хтела признати тодине службе). У Берлину је почео 1875 издавати свој Archiv fir slavische Philologie, 1880 отишао је за професора Университета у Шетрограду, и остао је тамо до 1886, када, је постао наследник Миклошићеве катедре на Бечком Университету. 1908 навршио је тодине службе и отишао у пенсију, али је до краја живота остао у Бечу.
Ј. је био централна личност словенске филологије за последњих педесет година, човек реткога талента, огромне радиности и највећих и најтешњих веза са свима славистима. FberoB Archiv fdr slavische Philologie (1875—1920), y 37 BOJIHKHX KIHbHта, садржи безброј његових чланака, оцена, приказа и најразличнијих | прилога. Њиме је одржавао Ј. везу словенске и европске науке за целих 45 тодина. Био је члан многих светских и свих словенских академија.
Ј. је био изванредан издавач старих текстова, који иду у хиљаде штампаних страна (Зографско јеванђеље, 1879, Маријино јеванђеље, 1883, Размишљања, јужнословенске и руске прошлости о црквенословенском језику, 1895, Староруска минеја, 1886, Болоњски псалтир, 1907 и т. д.). Нарочито су важни Ј, прегледи глатољских споменика и њихове графике (Глатољско писмо, на руском, 1911), расправе о шпореклу старословенског језика и раду Ћирила и Методија (све скупио у књизи Entstehungsfeschichte der kirchenslaviзсћеп Зргасће, 2 издање 1913) и огромна, по материјалу и обиму, али компилативна и мемоарска, Историја словенске филологије (1910).
Ј. је значај за целу словенску филологију врло велики. Он је радио на језику, филолошки и лингвистички, описујући језик споменика (на пр. Добромирово јевенђеље), или испитујући поједине појаве у језику (О подмлађеној вокаливацији, Рад, 9, О полугласницима у 30графском јеванђељу, Архив, 1—П, 0 језику Маријина јеванђеља и т. д.). Доцније је Ј. све дубље улазио у словенске старине, културу и књижевну историју, ма, да и језичке студије није сасвим напустио. Заслуга што се, после погрешне теорије о панонском пореклу старословенског језика, пришло тачном погледу о њеTOBOJ јужномакедонској постојбини, шрипада, ако не искључиво, несумњиво у знатној мери, Ј. Нарочито се морају истаћи Ј. филолошко-старинарске студије о старим тлатољским српекохрватским опоменицима, (Рад, 2, (Отарине, 26, Denkсећи еп Ђечке Академије, 38), које претстављају украс целокупне словенске научне литературе. Ј. велики научни таленат и врло велика ерудиција види се нарочито у оним расправама, где се дотичу различна поља науке: етнографија, јевик, историја, стара култура и књижевност.
О