Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

ЈАГИЋ

Карактеристична. је у овом правцу Ј. студија: Једна тлава из историје јужнословенских језика (Архив, 17, 47—87). Отаром књижевношћу бавио се Ј. целога. века. Већ у почетку своје научне каријере израдио је Ј. дело о нашој старој књижевности (Хисторија књижевности народа хрватскога и српскога, 1867),- које још није у потпуности замењено новим. Издао је једну књигу о руској књижевности 18 века (1895) и 1917 велико дело о Јурју Крижанићу, који га је стално интересовао, као идејан панслависта 17 века.

Исто онако, као што је интерес Ј. mrpeлазио сваки час са језика на књижевност, историју културе или критику у најразличнијем правцу, тако је и у области шпојединих наука Ј. био несталан у свом интересовању. Са старословенског и српскохрватског језика Ј. је прелазио на руски језик, на питања акцентуације, упоредне траматике индоевропских | језика, упоредне граматике словенских ~ језика, словенске синтаксе (Веигаре zur slaviзећеп 5упјах, 1899) метрике и т. n.

У свима својим радовима Ј., својим проницљивим погледом, одређује тачно научно средиште питања и стара се да питање унашред покрене. И увек му је то полазило за руком. Овојим сугестивним стилом, својим јасним разлагањем, својим дубоким цењењем свих културних и духовних послова, Ј. је умео да утиче на читаоца, да створи у њему право интересовање за изнесено питање. Зато је било врло корисно што је Ј. тако дуго, више од 40 тодина, држао у својим рукама научни часопис, који су читали сви слависти, ма где се у свету находили. J. je неоспорно, и по количини издатих радова, и по ширини утицаја, и по свестраности свога рада, а, можда, и по лакоћи, са. којом је савлађивао све нова поља рада — највећи слависта, оне школе, која је обухватала целу славистику, и којој припадају Добровски, Копитар, Шафарик и Миклошић. Ј. је стизао да уради много и на историји славистике. Најбоље стране Ј. историје словенске филологије посвећене су Добровскоме, Копитару, Карадгићу и Шафарику, чијим се временом највише бавио.

Ј. је врло много значио за оне научне.

установе, у којима је радио. Што је рад Југославенске Академије одмах од њеног оснивања, (1867) стављен на солидну основицу, заслуга ва то припада у знатној мери Ј., који је предложио, да се одмах отпочне са серијом Отарих Писаца Хрватских. Доцније, у Петрограду, Ј. је такође покренуо неколико већих научних кредузећа, међу којима и последње, које није могао довршити, Енциклопедију Оловенске Филологије. Ј. је и из Беча, као прави члан Петреградске Академије, врло блатотворно утицао на њен развитак. Једна. од Ј. крупних заслута је, што је Шахматов у врло младим годинама ушао у Ака-

демију и у њој, заједно са Ј. и Фортунатовом, развио необично рад П одељења за руски језик и књижевност.

Као професор Университета, нарочито од времена свога бављења у Ђечу, Ј. је привукао велики број Словена. Нема словенске земље, у којој не би био знатан број његових ученика. Ј. је био и једини прави члан Српске Академије, који није био српски поданик и није становао у Београду.

У питању српскохрватском Ј. је исповедао, од своје ране младости, од времена својих првих фрадова, до смрти потпуну идентичност српског и хрватског језика и заједничко о етнографско порекло Срба и Хрвата. -

Први Ј. научни чланак изашао је 1859, под називом Quomodo scribamus nos? y Народним Новинама, а последњи већ после смрти његове (1924) у Булићеву Зборнику, под називом Момзен и Рачки. Поред Ј. већих и мањих расправа из најразличнијих области славистике у. научним о часописима. и колекцијама, као Књижевнику (1, 1864), Кукуљевићеву Архиву (9—10, 1868), Раду (9, 13, 37), Старинама (1, 3, 5, 6, 9, 10), Гласнику (40, 1874), Отаџбини (3, 1875), његову Архиву (1119. 5. 4. 5. 6: 9. 13: 20, 121, Ф2. 23. 97, 26, 27, 28 и др), Byzantinische Хеизећги, 1, тдовегташзсеће Еогзећипвеп (3, 1894), Извешћима 2 Одељења (1, 1896, 3, 1895) и др. часописима и поред онога, што је напред помињато, треба поменути још: Примере – старохрватскога – језика (1—2, 1864—66), Граматику | језика хрватскога (1864), Das Leben der Wurzel dć in den slavischen Зргасћеп (1871, Ј. дисертација), Критичке белешке из историје руског језика (1889, Зборник 2 Одељења 46), Missale glagoliticum Негуојае (1891), Гле Geheimsprache bei d, Slaven (1895), Evangelium Dobromiri (jeans H објашњења. речHHKa, 1—9, 1899), Типик Халандарски (Опоменик, 34, 1899), Еш ипефегеег биеchischer Psalmenkommentar (1904), Напомене и увод уз Пјесме Марка Марулића. (Стари Шисци Хрватски, 1, 1869), издање Шјесме Шишка Менчетића, Влаховића и Ђоре Држића (Стари Писци Хрватски, 2, 1870), издање (заједно са Казначићем и Даничићем) Шјесме Мавра Ветранића Чавчића. (Стари Шисци Хрватски, 3—4, 1871 до 1879), издање (заједно са 'B. Даничићем) Пјесме Николе Димитровића и Николе Наљешковића (Стари Писци Хрватски, 5, 1872), Константин Философ и њеTOB Живот Стефана Лазаревића, деспота српског (Гласник, 49, 1875), Закон Винодолеки (на руском, 1880), Specimina linвиле рајаеоздЈоуешшсае (1882), СветостефанCRH хрисовуљ (1890), (СОтатут Пољички (1890), Das byzantinische Lehrgedicht Spaneas in der kirchenslavischen Uebersetzung (1892), Slavorum carmina epica selecta (1892), Разум и философија. Из српских књижевних старина (Споменик, 13, 1899),

— 100 —