Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

« ЈАДРАНОКО МОРЕ

карактеристична Virgularia multillora и шкољке), или коренастим наставцима, учвршћене (многе спужве и др., или ходају дугим, танким ногама (цењени рак Нефролес норвегикус, Галатеа стригова и др.), или леже пљоснатим телом, па, не угрезну (многе рибе, као на пр. морска жаба, или трдобина, Горћ из рјзсађогиз, с огромним устима и мамцем над њима, троми безмекчача Uranoscopus ~ зсађег, – дрхтуља електрична Torpedo marmorata, жутуље или совице и др.). Друге опет рибе час легну, час шливају непосредно над дном, селећи се тако, на пр. гадиди, триље, цењени ДХепз јађег, мале врсте. морских паса, костељ, главоношци и др. И у самом муљу живи много животиња: различних црва, рачића, пужева, чије куће често заузме рак самац и насели на кућу или морузгу, или округлу црвену спужву, која потуно прерасте пужеву кућицу. Међу слободно покретним поданским животињама, има их уз обалу, које немају сталног станишта, тако на пр. међу рибама: игла, ципале, дубин, ушата, ловрата и др.

За разлику од фитопланктона има у зоопланктону поред микроскопских (нанои микролланктон) и већих и великих (мезо-, макро- и мегалопланктон) животиња, с компликованим справама за плутање (ритмична стезања, ударање с шлочицама, трепавицама, бичевима, хидростатске справе и др.. Ипак су ношене струјом, јер им је слободно покретање ограничено, и то највише у вертикалном правцу. Шоред тог зобиланктона има још животиња. на, морској пучини (главоножни мекушци, рибе, корњаче и морски сисавци), које су толико јаке у помицању, да су независне од струје и ветра. То су нектеричне животиње (нектон).

Зоопланктон разликује се битно од фитопланктона и MIO знатно већој количини врста и типова, као и по томе, што није везан само на торњи суфотични (добро осветљени до 30 и 80 м) слој мора, него га има, и у сутонским (кнефопланктон до 200—500 M), па и у тминеским слојевима. (скотопланктон, само у јужном делу Ј. М.). — Више него (у ма ком другом мору, разликујемо у Ј. М. по хоризонталном простирању, два главна типа зоопланктона, У већем делу године, по свом северном“ делу Ј. М.; затим стално наоколо уз руб мора, а гдегде и у пругама попреко Ј. М (нарочито над Палагрушким пратом) плута плиткоморески, обални или неритични зоопланктон. Одликује се, с једне стране, множином пролазних састојака, т. ј. младим ступњевима (ларвама, јајима) бентоских животиња, које се прикључе планктону само за одређено време, да се после преображаја врате на дно, проширивши територију распростирања, па плутавим сталним тенерацијама таквих бентоских животиња, које имају несполну за дно прираслу генерацију (медузе у планк-

толуби,.

тону, полипи у бентосу). Од тих меропланктоната разликујемо неритичне холопланктонте, сталне чланове планктона, карактеристичне за обалне воде (еурихалини и еуритермни типови, као на пр. мали копеподни рачићи, извесни тинтиниди, сагите и др). Оредину јужног дела Ј. М. држи прави океански планктон, мање густ и издашан, али састављен од великих и специфичних типова (велики копеподи, колонијални радиоларији и др.). Лети доспева океански планктон, заједно с тушћом водом, далеко на север.

Заједно са струјама тече и циркулација планктона. С југоистока придолазе, главном струјом ношени, јужњачки океански планктонти свих слојева. Најпре заостају батипелагични (скотопланктон), јер не налазе даље на северу услове за живот (услед све мање дубине); нешто их допре до котлине Јабуке, а други нестају. И из средњих слојева нестају све више, за промене осетљивије, форме. Напротив све се више умножавају. површне и неритичне форме. ШПотоњих нарочито о много придолази тлавној струји из делова обалних, што их према отвореном мору затварају низови острва, нарочито делови у које се излива обилнија слатка вода. Ту су прави пропатациони центри неритичног планктона (Ha пр. Корчулански Канал, Планински Продор и др.). Од јужног рта Истре поготово преовлађује прави неритични планктон, а од океанског планктона, с којим је струја пошла, остају само најотпорнији остатци. — И планктонти исте врсте већи су и јачи у океанском планктону, а мањи и слабији у неритичном. Од 181 врсте копеподних рачића (веслоножаца), који чине главну масу зоопланктона, преко 30 врсти није запажено северно од котлине Јабуке и 26 од тих ограничено је на саму дубоку котлину.

И зоопланктон је у Ј. M. подвржен знатним променама. У северном, плитком делу, промене су знатније и више сезонске природе, у дубини јужног дела промене су спорије и мање правилне, а условљене више хидрографским | приликама. Многи се зоопланктонти појављују у већој маси после паузе од по неколико година. У Ј. М. можемо разликовати три планктонске провинције. Прва је севејна, у којој Кварнер претставља засебну област, Аутохтони планктон, по правилу слабо или само прелазно (због мешања) услојен, с множином меропланктоната и нерипичних холопланктоната, а малом примесом алогенетских јужњачких холопланктона, (највише зими). Сезонске су разлике велике. Другу провинцију чини котлина Јабуке, с више океанским, правилније

, услојеним фао- и кнефопланктоном; горе:

мали копеподи, тинтиниди и др. у средини зона Euchacta hebes c Fritilaria, Salpa, pazuromaprjaMa и др.; доле Сајапизхоризонт с радиоларијама Сопсћоссја, велике Sagittae, Doliolum n др. Трећа је

_— 110 — ,