Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

ЈАДРАНОКО-ПОДУНАВОКА БАНКА

с пролећа према северу, а у лето се опет враћају у Средоземно Море. Мање су важне сродне рибе: паламида и BOJ. Ha отвореном мору срета се још Согурћаела hoppuris, Nancrates ductor, Hyphias glaиз и др. Ређи су будањ, ранцаниа, полетуша и др. Као стални гости долазе у Ј. М. велике морске псине (ајкуле). Најобичнији је до 13 м дуга пеина људождер и псина дугоносица, ређи је пас модруљ, посина атлантска, велика али (безопасна псина горостасна, и псина лисица, с веома дугачким торњим краком у репној пераји. Једини чешћи мореки рептил у Ј. М. је корњача Тћајазвоћејуз caretta (жељва главуша), веома су ретки тости: голема жељва, која може достићи 2 M и корњача жљебаста, која може бити још већа. Од сисаваца најобичнији су задружне плискавице или дупини из групе зубатих китова; има у Ј. М. три врсте: шроста или зла плискавица {Delphinus delphis) mo 2 M дуга, добра (Тигејоре Ћигз10) до 4 м, и јадранска {[Tursiops parvimanus), x0Oja је само једном запажена. Као чешћи тост запажена је још плискавица, главата, а ређе до 90 м дугачка уљарка или уљешура обична. Од усатих китова зашли су каткад у Ј. М. кит дебелоглавац (до 16:5 м), кит бискајски, медитерански и кљунасти.

Литература: К. Бабић, Погледи на биол, и бианом. односе у Јадранском Мору (1911); C, Cori, Der Naturfreund am Strande d. Adria (1910); A, Steuer, Biol, Skizzenbuch fir die Adria (1910); Cori, Charakteristik d, Fauna d, nordlichen Adria {Verh, intern, zool, Kongres, 1912), О флори: НаисКк, Die Meeresalšen Deutschlands u, Oesterreichs (1885); Frauenfeld, Die Algen d, dalmat., Kiste (1885); A, Hansgirg, Beitrag zur Kenntnis d, quarn, u. dalmat. Meeresalđen {Oesterr, botan, ZŽeitschr,, 1889); В. Воук, Неколико расправа у ШПриродосл. истраживања, публикација Југославенске Академије; Ј, Зећиler, Bericht iber die aligem, biol, Verhltnisse der Flora d. Adriat, Meeres (Intern, Revue d, Hydrobiol.,, 1913); J, Schiller, Die plankt. Vegetation d, Adriat, Meeres (Агchiv JTdr Protistenkunde, 1925); Stossich, Prospetto di fauna del mare adriatico (Во, Soc. adr.,, 1880); E, Graeffe, Uebersicht der Seetierfauna d. Golfes von Triest (Arch, zool, Institutes Wien-Triest); O. Bpyсина, Наравословне цртице, 1—4 (Pa), 1907) и друге расправе; А. Регибта, ЕЈепсо dei pesci dell' Adriatico (1881); Д. Колумбатовић, спискови у извештајима реалке у Оплиту и у Гласнику Хрв. Џрир. Др:; Цар, Копеподни планктон у Јадрану (Гласник Хрв. Џрир. Др., 1896) и друге расправе; Pesta, Die Decapodenfauna а, Ата (1918); Pesta, Die Planktoncopepoden der Adria (Zool, Jahresb., 1920), Pacmpane Бабића и Хаџи-а у публикацијама ~ Југославенске Академије. Много литературе до 1910 има, у Бабићевој књижици. Многе новије рад-

ње о планктону Ј. М. из инсбрушког 800лошког института су у публикацијама, бечке. Академије. Ј. Хаџи.

ЈАДРАНСНО - ПОДУНАВСКА _ БАНКА. Основана. је 1924. Централа је у Београду. Основни капитал је 120,000.000 Дин. Претседник је Владимир Матијевић, директор Стеван Карамата. 77. С.

ЈАДРО, речица у Далмацији. Извире из врло снажна врела на југозападном подножју Мосора (Дебело Брдо 1.061 м) на апсолутној висини од 33 м, и одмах од извора богата је водом. Тече ка северозападу, а улива се у Јадранско Море испод Солина, око 4 км североисточно од Оплита. Просечна величина отока је 19 месек., а целокупна хидраулична снага око 92.380 НР. Дужина тока је 4:3 км.

II. B.

JA3AH, манастир (стари је био посвећен Ваведењу, нови је посвећен (Ов. Тројици) у Фрушкој Гори. Не зна се кад је основан. Спомиње се у 16 веку. 1705 овде су пренесене мошти цара Уроша из манастира Неродимља. 1736 почео се зидати Нови Јазак, чија је црква освећена 1758. Ј. је 17583 био женски манастир, али је наредбом Марије Терезије укинут 1775.

: B. И-Ћ.

ЈАЗИГИ (Јагувез), једно Оарматско племе, врлое сродно са Окитима. Они су живели у области између Дунава и ice, дакле и у Бачкој. Ту су они били већ у 1 веку по Хр, можда већ око средине тога века, Пре њих та област била је насељена Дачанима. О Ј. је ратовао римски цар Домицијан, може бити двапут (92, a може бити и 89 по Хр.). Домицијан је ишао лично на њих, али јамачно није имао великог успеха. Од времена цара Трајана Ј. су на римској страни, али одмах после његове смрти (117 по Хр.), они упадну у Мезију (данашњу Србију). О њима се борио и цар Марко Аурелије (161 до 180 по Хр.). 160 Ј. су потукли намесника Мезије и Дакије, и он је у тој битки погинуо. Две-три године затим победили су их Римљани. O њима су ратовали Римљани и 174. После мнолих великих бојева Ј. су били побеђени, замолили су за мир, који им је дат, под условом, да се повуку далеко од Дунава, римске границе. Осим тога морали су да издаду римске заробљенике, и да ставе Римљанима на расположење 8000 коњаника, од којих 5.500 буду послани у Британију. Цар Марко Аурелије је имао намеру, да Ј. сасвим уништи, јер су били веома опасни (Ј. су имали у рукама 100.000 римеких заробљеника), али је због једног устанка морао да иде у Азију. 179/180 они су молили цара, да им ублажи услове мира, и он је то учинио, само им није допустио да имају на Дунаву лађа и да могу становати на дунавским острвима. Под наследником Марка Аурелија Ј. су потпуно

— 114 —