Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

но населили, оставивши своја ранија седишта на средњем Дунаву и у Панонији. Но И. је, по причању цара Константина Порфирогенита, пустио на њих два северозападна словенска ллемена, . висланcke Србо-Хрвале. Прво Хрвати, ла онда и Срби, продрли. су, с царским допуштењем, у Далмацију, освојену и опустошену од Авара, и аварских Југословена. Хрватски и српски досељеници савладали су те раније освајаче Далмације, па су се, под византиским суверенитетом, сами населили у тој земљи. Додуше, многи данашњи научници не верују овом Порфирогенитовом причању, већ мисле, да су Хрвати и Срби исто што и аварски панонско-средњедунавски Југословени, и да су се у Далмацију доселили истовремено с овима, насилним путем као и они.

Но ма да је И. уништио аварску власт у Далмацији и у опште на Балкану, он није могао истерати, с Балкана његово ново словенско становништво, које је ту дошло с Аварима, или без њих. Оловени, који су се по Балкану разишли чак до у Тракију и до у албанска брда, остали су и даље у својој новој постојбини, давши

целом Балканском ШПолуострву за увек претежно словенски етнички – карактер.

Међутим, у политичком погледу, свакако је још И. успео да удари темељ доцнијој дуготрајној претежности Византије над њеним званим или незваним словенским балканским гостима. Свакако је још И., било милом, било силом, наметнуо византиски суверенитет не само Орбо-Хрватима, у провинцији Далмацији, него и по неком другом словенском племену на Балкану. На томе је после наставила рад и династија, И.

Као и ранији византиски владаоци, и И. је, још од почетка своје владе, настојао свим силама, да унијом замени вејску шизму, која је још од 5 века завадила исток империје, нарочито Мисирце,

'ОСирце и Јермене, са западом државе, т. ј.

са папством и Латинима, а због источњачког »јеретичког« монофизитства, коме је на супрот стајало папско »православно« диофизитство. И. је најпре покушао да изведе ту унију помоћу нове богословске науке о »монергизму«, т. ј. о двема природама, али. једној »енертији« Христовој. Монергизам је баш за ову сврху смислио учени цариградски патријарх Сергије, који је помагао И. свим својим силама. И. је задобио све монофивитеске црквене поглаваре, а тако исто и диофизитске патријархе у Александрији и Антиохији, па чак и римског папу Хонорија 1. Унија је изгледала готова, али је изненада све покварио новоизабрани јерусалимски патријарх Софроније, који је монергизам напао као јерес. Тада је И. учинио други покушај са другом, сличном, унионистичком формулом, ~ »монотелитетвом« (две природе, а само једна воља Христова) и, сматрајући себе и поглаварем штр-

ИРИЈАРТ

кве, забранио је једним указом (ектезом) свако · даље“ препирање о природама и енергијама Христовим, па је као праву веру одредио монотелитство (638). Но римска курија је прокледа и. монергитство и монотелитство као јерес и покушај уније је: пропао. AU DOL UV 1134

Последњих година свога царовања И. је, оболевши и оронувши, изгубио источне византиске земље, које је онако славно повратио од Персијанаца. И на Византију и на, Персију, које су се истрошиле у дуготодишњем · међусобном рвању, навалила је изненада једна нова сила, Арабљани. Џерсија је срушена, а Византија је изгубила Оирију с Палестином и с палестинским хришћанским светим местима, па тажође и плодни Мисир. Остарели и душевно болесни И. као и његове војводе, трпели су пораз за поразом. И. је. само ститао да изнесе часни крст из Јерусалима. Из борбе с исламом Византија је још под И. изашла за свагда силно окрњена и ослабљена.

Литература: А. Регисе, Штрегафоге ЕгасНо (1905),

: Д. Анастасијевић. ИРАМ, вунена четвртаста прегача OJ лакше тканине. Носи се у Беранима. У Призрену зову И. вунену шарену простирку за кревет. И. се зове и ћилимче на ретко ткано у ужичком округу. И. је арапска реч и значи огртач. 27. О, ИРИГ, трговиште у Орему; испод Фрушке Горе јужно, уз друм ШетроварадинИ—Рума (железничка станица 13 км). Има 5.159 становника, пошту, телеграф и телефон, општинско поглаварство, котарску област, котарски суд, римокатоличку

жупу, православну парохију, 3 основне школе, парни млин, средоточну пецару жесте, 3 новчана завода. — И. се у латин-

ским писмима средњега века зове Ширћ, 1225—1539 био је ту самостан павлина, који су касније до темеља разорили Турци. 1780 била је у И. школа :»сљепачка академија«, у којој је младеж учила епске, сатиричке и верске песме певати и гуслати. J. M-n.

MPMJAPT lIAPJI (Charles Yriarte), француски историчар уметности и администратор (1832, Шариз — после 1899). И. је шпанског порекла. Био је инспектор Опере, инспектор Лепих Вештина, члан Вишег Просветног Оавета, и сарађивао (и под псеудонимима. Јитог, тагашв de VilЈетег) у разним листовима и часописима. 1861—1870 уређивао је Бе Мопде Шизбге. За, време босанско-херцеговачке буне путовао је по Хрватској, Босни и Херцеговини, по Истри, Далмацији и Црној Гори. Утиске са тога пута, објављене најпре у Tour du Monde u Revue des Deux Mondes издао је у књизи Га Возше ек ГНеглевоvine (1876) и у великом илустрованом