Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

састава средње и западне Европе, и историски извори ове извори су и за познавање историских прилика словеначких земаља. Из словеначких манастира, који су у већем броју подигнути тек у 12 веку, немамо сачуваних, готово никаквих анала, кроника или сличних извора. Кронике и анали суседних. аустриских, баварских и фурланских манастира и цркава јесу у раном средњем веку историски извори и за догађаје словеначке земље.

Тек од 13 века јавља се живљи литерарни интерес за историске догађаје на словеначкој територији. Ниже племство и градови дали су и код нас, или у нашој близини, иницијативу за историографске покушаје и увели у И. светски елеменат. Од 13 века на даље имамо неколико дела, која су важна и за словеначку историју, и ако су њихови аутори далеко од намере да приказују специјалну историју словеначке земље. Штајерски витез Улрих из Лихтенштајна (— 1275 или 1276) приказао је у својим поетским радовима Етацепаел5е и Егацепђисћ индивидуалну и ексцентричну историску слику свог доба и дела словеначке земље. Из витешких кругова изашла је по свој прилици и т. зв. Штајерска кроника · у сликовима ({Steierische Reimchronik), која је састав љена, у почетку 14 века и обухвата приказ историских прилика и у словеначкој земљи 1246—1809. Поред Штајерске кронике треба споменути Liber certarum hiзбогјатшт, опата Ивана из Ветриња у Корушкој {Johannes Victoriensis: — 1345), дело, које претставља не само један од најважнијих извора за нашу средњевековну историју, него и једно од најзнатнијих историских радова каснијег среднег века у средњој Европи. То је приказ државне историје од Карла Великог, углавном историје корушких и аустриских војвода до 1343. Иван из Ветриња није својим критичним и одлично конципираним радом много утицао на каснију И. у словеначким земљама. Ретки самостални историски радови стоје далеко испод вредности његовог дела. Кроника Цељских грофова и Кронике корушког жупника Јакоба. Унреста (— 1500) имају, што се тиче стила и концепције, још сасвим средњевековни карактер. Ова и слична дела написана су већ у доба, када су у Италији постали историски радови хуманиста, пуни новог критичног духа и конципирани новим начином.

Здрави принципи хуманистичке И. нашли су тек слаб одјек у раду наших људи. Хуманистичка И. појављује се у словеначким земљама, доста 'касно, и претставља, део немачке хуманистичке И., која је највише сачувала средњевековни кроникални карактер, радила најмање критички и измишљала нове изворе. У Хијерониму Мегисеру (1554/55 — 1619), који је био у тесној вези са словеначким протестантеким покретом, имамо епитонског за-

ИСТОРИОГРАФИЈА

ступника оне врсте хуманистичких историографа, који су, често на рачун историске истине, давали лепе приказе историје, пуне немогућих података. У својим Аппајез Сати ае (1612) приказао је Мегисер велики део историје словеначке земље, па је, у оскудици података ва њену старију историју, измишљао изворе. Ово је дело важно као прва већа покрајинска историја Корушке, која је рађена по јединственом плану, но без критике и без приказа унутрашњих каузалних веза. Мегисерови анали имају за нас већу вредност тек у погледу приказивања, догађаја од 15 века на даље. Оем историје Мегисер се бавио и граматичким студијама, лексикографијом, географијом и путописом. Полихисторија је у опште карактеристичан знак научног рада нашег 17 века, а њени најодличнији шретставници међу Оловенцима у то доба су И. JI. Шенлебен и И. В. Валвасор.

Иван Лудвик Шенлебен (5ећоепеђепл 1618—1681, главно дело Сагшоћа апнаца et nova, 1081) радио је, као историчар, без правог плана, није везивао поједине историске перијоде 'у једну целину, писао је једнострано и радо је описивао чудновате догађаје. Његови анали почињу са Адамом, схематски су подељени у главе, без обзира на историска факта, и доносе ствари, које не спадају у крањеку исто-

'рију. Историја Крањске до 1000, коју је

Шенлебен једино стигао да изда, писана је компилативним начином, скоро без икакве критике, и данас је готово неулпотребљива. Шенлебенова је заслуга што је скупио много грађе и дао прву територијалну историју Крањске.

Шенлебенов рад продужио је Иван Вајкхард Валвасор (1641—1693), нарочито у свом великом делу Die Ehre des Hertzogthums Crain (1689), 9a старије доба шреузео је Валвасор скоро све податке из Шенлебена, и историчара сличне вредности, и због тога је његов приказ, до доmacka Хапсбурговаца, компилација, скоро без икаквог критичног мерила. За 16 и 17 век показује Валвасор много више историског критицивма но многи његови претходници (Авентин, Лазиус, Мегисер), које често исправља. Валвасор се старао, да нађе што више и што бољих извора. Депкање у приказивању, тенденције морализирања и склоност за чудновате JOгађаје, особине су његовог доба. Утицај Валвасора на словеначку И. био је врло велик. Он је важио дуго као један од главних извора за историју Словенаца и њихове земље.

После Валвасора пропала је И. у Крањској скоро сасвим. Било је само компилација из већ штампаних радова, али не и самосталних и оригиналних дела. 9Застој И. рада у Крањској трајао је до А. Линха/рта. 1

Историски радови у ван-крањским земљама. показују утицај новог ученог прав-

— GB ~