Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

ИСТОРИОГРАФИЈА.

ца у И., који је започет у другој половини 17 века у Француској, међу члановима реда Ов. Бенедикта. Као и код ових, збирке извора, њихово критичко проучавање и рад на пољу историских помоћних наука, карактеристични су за историска дела Марка Ханзица (1683—1766) из Великовца у Корушкој (Сегташа засга, 1727 до 1757), Еразма Фрелиха (ЕтбћИсћ, 1700 до 1758) у Штајерској (Сепеајова Sounekiorum comitum Сејејае, 1755, Diplomataria sacra ducatus Styriae, 1756, Specimen archontologiae Carinthiae, 1758) и Рудолфа Коронинија (Согопии, 1731—1791) у Горичкој (Гепфатеп бепеајовсо-сћгопојо cum.,., comitum et rerum Goritiae, 1752, Ш изд. 1759).

Први који је намерно почео писати историју Оловенаца и при том заузео словеначко становиште, био је Антон Линхарт (1756—1795). Линхартов о историски рад показује утицај просвећеног доба. У своме Versuch einer Geschichte von Krain und der dbrigen siudlichen Slaven Oesterreichs (1788, 1791) Линхарт није, као његови претходници, узео као полазну тачку свог приказивања династичку, црквену или територијалну историју Крањске, већ историју словеначког народа, који живи у овој земљи, у вези са историјом и ванкрањских 'Оловенаца и Југословена ју опште. По угледу на Шлецера, главног претставника просвећене И. у Немачкој, Линхарт је стао на становиште, да не ваља специјална историја, која не узима у 06зир историју суседних земаља, а да епохе у историји не чини историја владара и цркве, већ народи, који су живели и живе у тој земљи. Као и код осталих историчара просвећеног доба, и у Линхартовом делу заузимају велико место прикази културне, економске и литерарне историје и расправе о словенским језицима. Линхартова историја није довршена, и иде само до Карла Великог. — Оа, словеначког становишта и по угледу на Линхарта је написао, али стоји далеко испод њега, 8. Водник (1758—1819) Сезсћећее des Herzopgthums Кташ, des Gebieths von Triest und der Graischaft Gorz (1809),

Нов правац у словеначкој И. донела, је немачка, романтика, са тежњом за интенсивним истраживањем народног језика и прошлости. Утицај романтике био је јак, и може се у словеначкој И. пратити све до новијег доба. У духу романтичке идеологије треба схватити аутохтонизам романтичких историчара, т. ј. њихову тезу, да Оловенци од вајкада станују на данашњој својој националној територији. У овом правцу писани су историско-антикварно-лингвистички радови Урбана Јарника (1784—1844), Петра Хицинтера (1812 до 1867) и Даворина 'Тротењажа, (180 до 1890). Третењак је тражио у својим многобројним радовима, помоћу археологије, митологије и лингвистике, трагове Словена, у целом свету. Његове опширне студије

немају скоро никакве научне вредности, само су неки радови из новије историје још употребљиви. Трстењак је својим XHпотезама много утицао на опште мишљење Оловенаца о својој историји, а и на неке словеначке историчаре све до 20 века.

Словеначки језик употребљавао се у првој половини и средини 19 века још врло ретко за историске радове; главни научни језик у словеначким земљама био је још увек немачки. Немачким су језиком писани многобројни историски прилози у локалним часописима. За историју Крањске дао је много прилога Франц Рихтер (1783—1856). У Трсту је 1829 основан часопис за историју и археологију L'Arсћеовбгајо ТтезНпо (1829—1837, од 1869 даље). Историски часопис Теја (1846 до 1852) издавао је П. Кандлер, који се у 19 веку највише бавио историјом Истре и Трста. Хронолошки сређену збирку грађе за историју Штајерске написао је Ал берт Мухар (1786—1849: Сезсмсећее без Неглове ит Зееегтагк 1844—1867). Добар приручник корушке историје написали су Г. Анкерсхофен (1795—1860), К. Тангл (1799—1866) и Х. Херман (1793 до 1865) под насловом Handbuch der Сеschichte des Herzogthumes Karnten (1843 до 1864). Крањска је сличну територијалну историју добила тек 1874—1876 у А. Димицевој {[Dimitz 1827—1886) Сезсћећее Krains,

И. рад концентрисан је у новооснованим покрајинским историским друштвима (за Крањску 1847, за Унутрашњу Аустрију 1843, за Штајерску 1850, за Корушку 1846, Музејско Друштво за Крањску 1839) и новим Музејима (у Љубљани 1831). Историске расправе, прилоге и грађу доносе локални часописи, који су у току 19 века основани у Грацу {Steiermarkische Zeitзет Е 1821—1848, Ми ћецЏипбеп дез Ћ1560rischen Vereines fur 5еејегтагк 1850—1903, продужење 5ђеш, Леизећин јг Сезсмећфе 1903—1908, од 1909 Zeitschrift des historischen Vereines fir Steiermark, Beitrade zur RErforschung „steirischer Geschichte 1864—1908), y Ilemopmy {[Karntnerische Zeitschrift 1818—1835, Carinthia o 1810) и у Љубљани (Сагпјоја 1838—1844, Mittheilungen des historischen Vereines fur Krain 1846—1868, Mittheilunšen des Musealvereines fir Krain 1866, 1889—1907, Archiv fir Неша ипде издавао 1882 до 1897 Ф. Шуми, Агво издавао 1893—1902 Алф. Милнер).

Локална историја, мале монографије и скупљање грађе и мањих прилога, карактеристичне су црте историског рада У оквиру споменутих друштава и часописа. У многим стварима показује овај рад знаке великог дилетантизма, против жога су се само каткад дизали гласови критике. Против дилетантизма 'Грестењака и његовог круга устали су К. Дежман (1821 до 1889) и Клун.

= Ви =