Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

“Ново отворени архиви пружили су и код Словенаца много нове грађе! за историско истраживање. По угледу на збирке повеља и других докумената у страним земљама, почело је издавање територијалних дипломатичких зборника и у словеначким покрајинама. После мање задовољавајућих збирка за Истру (Кандлер, Софшсе фФрјотаНнсо Јбтапло), Штајерску (Zahn, Urkundenbuch des Herzogthums Steiermark) и Крањску {Schumi, Urkunden- und Regestenbuch des Herzogthums Krain) mnao je y том погледу узорно дело за Корушку Јакш (ЈаКзсећ) у својим Моnumenta historica ducatus Carinthiae (1896—1906),

Све до последње четврти 19 века писали су и Оловенци своје историске радове већином на немачком језику. Изузетци су ретки. "Тако је написао Антон Кремпл (1790—1845) своје Догодившчине Штајерске земље (1845) и Итнац Орожен (1819 до 1900) своју Целску кронику (1854) на словеначком језику. На основу архивске грађе писани су на словеначком језику радови Јанеза Парапата У Прва општа историја (Оловенада Ha словеначком језику је незрео дилетантски рад Јанеза, Трдине (1830—1905) Згодовина словенскета, народа (1866).

· Око 1880 вратила се у домовину група младих словеначких професора, који су на Университету у Бечу и Грацу учили историју као науку, изучили немачки филолошко-критички | историски метод #3, служивши се њиме, почели писати научне расправе и прилоге из области историје, на словеначком језику. Главни претставници ове групе били су Антон Каспрет (1850—1920), Оимон Рутар (1851—1903), Јосип Апих (1853—1911), Франц Кос (1853—1924) и Иван Врховец (1853—1909). — Рутар се бавио нарочито преисторијом, археологијом и историјом – приморских Словенаца, Врховец је био историчар Љуб-

љане и Новог Места, Апих се бавио исто-

ријом 18 и 19 века. Овоје радове публицирала је та генерација у новооснованим часописима, ЈЉЉубљанском Звону (од 1881) и Кресу (1881—1886), у издањима бловенске Матице (Летопис :1869—1898, од 1899 Зборник), у Известјима Музејскега Друштва за Крањско (1891—1909), које је, као први словеначки, углавном историској науци посвећен, часопис, основао 1891 Антон Коблар. Наставак Известија и немачких Mittheilungen а, Musealvereines fdr Krain, y којима су писали већином Оловенци, био је полиглотна Carniola (1910—1918, од 1919 Гласник Мувгејскега Друштва за Оловенијо). У Марибору је Згодовинско друштво (основано 1903). почело издавати свој Часопис за згодовино ин народопиоје (од 1904), чији су најбољи сарадници – историчари Антон = Каспрет, Авгуштин Отегеншек (1875—19920) и Фран Ковачич. — Карактер централног елове“ начког “органа за историске науке нису

= 05 == o

ИСТОРИОГРАФИЈА

постигла ни 'љубљанска Известија, · или Сапгцоја, ни мариборски Часопис. 'Тек Ча= -COHHC за словенски језик, књижевност ин -агодовино (од. 1918) je требао да постане, по намери његових оснивача, централни орган и словеначке И. :

Главни рад на пољу словеначке И. крајем 19 и почетком 20 века концентрисан је још увек на приказ локалне историје, на монографије, генеалошке, биографеке H топографске прилоге, збирке грађе и т. д. У том правцу се много и урадило. — Најважније су монографије жупа лавантинске бискупије од Итнаца (Орожна (Das Bisthum и, Фе ГЛлблезе Lavant 1875 до 1893), неких крањских жупа, у збирци Згодовина фара љубљанске шкофије (1883 до 1890), прилози у Згодовинском Зборнику љубљанске бискупије (1888—1908) и генеалошки и биографски радови Матије "Олековца. (1846—1903). Но и ови радови у многоме показују дилетантизам, одјек Трстењакових ~ хипотеза и непознавање или некритичко употребљавање извора.

Ради сузбијања дилетантизма и романтичког схватања еловеначке историје, почео је Франц Кос у многобројним расправама да обрађује старију словеначку историју, и положио је, у свом Градиву за згодовино Оловенцев в средњем веку (пет књита, 1903—1996, за доба од 501 до 1246), чврсту основу за проучавање старије словеначке историје. Градиво је критички скупљена. збирка, извора у облику изваJaka и регеста за историју Оловенаца од 501 даље. Косово Градиво је неопходно као претходни рад за будући дипломатички зборник Оловеначке и за критичку и строго научну историју Оловенаца, која још није написана.

Осим неколико краћих прегледа, као Људевита Шивка (Згодовина (Оловенцев, 1909—1911) и Драготина Лончара (Оловенци, начрт словенске соцналне згодовине, 1911), треба поменути популарну Згодовина словенскега народа (од 1910 даље) од Јосипа Грудна (1869—1929), која истиче потребу критичких студија, о изворима и детаљних расправа о разним шпроблемима, личностима и перијодама слове начке историје. ;

У последњим деценијама урадило се код Оловенаца нешто и у том погледу. Шроблемима старије словеначке социјалне, економске и правне историје бавили су се, овим страних научника, као Ј. ШЏајскера (РејзКег), UL Пунчарта {Puntschart), HE. Голдмана (Со–тапл) и А. Допша (Оорзсћ) и наши, (Владимир Левец (1877—1904, Pettauer Studien, Mittheilungen der anthropologischen Gesellschaft, 28, 29, 35), Joonm Груден (Словенски жупани в' претеклости, 1916), и Лудмил Хауптман. На пољу правне · историје истичу се“ радови | А. Каспрета, "Метода Доленца и Јанка. Полца. Црквеном историјом бавили су се наро“ чито Ј. Грудел, А. Отегеншек и Ф. Ковачич, историјом реформиетичког и ·против-