Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

ИСТОРИОГРАФИЈА.

реформистичког покрета код Оловенадца, осим Ј. Грудна, нарочито, Фр. Кидрич. Оловеначки културни и политички препорођај у 19 веку добио је своје истраживаоце у Јос. Апиху, Драготину Лончару и Ивану Пријатељу.

Литература: Апкеоп Мпћате, Мегзисћ einer Geschichte уоп Кташ, 1, увод; КЈип, Osterreichische Blatter fur Literatur, 1857 — Mittheilungen des Histor, Vereines fur Кташ, 1857; Гласер, Згодовина словенскега, словства; О, Сгафгу, Repertorium zur 50jahrigen Geschichtsschreibun6 Krains, 1848 bis 1898 (1898); Anton Schlossar, Die Literatur der Steiermark in бели auf Geschichte, Landes- und Volkskunde (2 HaBJL. 1914). М. Кос.

2. Орпсока. Модерна српска И. почиње с употребом страних извора и литературе, применом шисториске критике и изменом средњевековне концепције српске историје. Срби су могли употребљавати страна дела тек преко Бранковићевих Хтроника (1690—1711) и руског превода Орбинија (17292). Бранковић је већ вршио, и ако најпримитивнију, историску критику, с конфесионалног и националног гледишта, и с династичком тенденцијом, а на Орбинију су се српски историци вежбали највише у конфесионалном критиковању. Бранковићева концепција Хроника била је испочетка средњевековна. И он је замишљао српску историју као део опште, али је прва књига, где је требала бити општа историја до појаве Срба, остала торзо. Тако Бранковићеве Хронике обрађују, од друге књиге, само историју Срба и околних народа, те постепено прелазе у историју династије Бранковића, и напослетку у Бранковићеве мемоаре. Док је концепција Хроника, испала, углавном, добра, композиције у опште нема, те су оне, не само због величине, него и због непрегледности, морале бити често ексцерпиране. Извода из Бранковићевих Хроника, је веома много; некоји су од њих и публиковани, било сами, било као компилације, с другим историским делима. Највећи углед Хроника били су страни писци, дотле Србима. сасвим непознати; један извод има зато натпис Имена. Због погрда страних писаца на (Оловене желели су Срби своје или словенске писце, који би им прегледно написали историју, погодну и за национални понос и за политичке борбе у Аустрији, које су се великим делом. водиле историским доказима и правном дијалектиком. Такве би жеље потпуно задовољио Равле Ритер Витезовић, кад би његова Зегбја шШиз ата (1711) била, цела штампана. — Мање прикладан је био за те циљеве“ Шупсит vetus et novum Јована Томке Саског, подешаван за научне и угарске политичке сврхе (1746). Дело“ је, уосталом, било латинско, па стога, теже приступачно, као и каснија немачка. Гебхардијева Историја Србије, Ђосне и Дубровника (1778—80), написана са сличе

ног гледишта, и сасвим тенденциозна Пејачевићева Историја Србије, која је штампана тек 1797, латински. Србима је требала историја српски писана, краћа и јаснија од Хроника, а опширнија и тачнија од Историје Црне Горе Василија Петровића (1754). — Док је такву састављао Јован Рајић, дотле је Павле Јулинац еложио и издао (1765) свој мали Увод, највише на основу Оаскога и извода из Хроника. Џисан с родољубивом тенденцијом, Увод није ипак могао, због своје краткоће, Србе задовољити. За Рајићеву Историју се већ тада знало, да се довршује, али од неиздане су књиге само неколицина могла имати користи, зато је Захарија Орфелин и писао у своме Магазину (1768) онај свој

одличан апел ради неговања историских

студија међу Србима. Он га је сам, преко сваког очекивања, добро и испунио, али не у српској историји, него пишући живот цара Шетра Великог (1772), где је употреба извора и историска критика на вишој научној степеници него у већини тадашњих историских дела у опште. ДОок је велика Рајићева Историја још лежала као рукопис, издао је он свој превод Гебхардија, с нотама, у којима Ta побија (1793). Шимекову историју Босне (1787) није превео, и ако је боља од Гебхардијеве. Мало затим је изишло и Рајићево велико дело Историја разних словенских народа, особито Бугара, Хрвата и (Срба (1794—95), у четири импозантна TOMA, о повеликим додатком. Рајић је у својој историји обрадио српску прошлост“ као део јужнословенске, на широком залеђу општег словенског развитка. Концепција му је одлична. Композиција је одвише схематичка, и изазивала је многа понављања. Начин приказивања је достојан, често тешко учеван. У Историји су многи српски извори први пут употребљени, понеки су опет великим делом у њој штампани, као на пр. А. КЕ. Данило. Византиски извори су довољно исцрпени, други страни мање, литература сасвим мало.

Модерна српска историографија долази после Рајића у типично доба реакције. Креће се у два правца: Отефан СОтратимировић са својим карловачким кругом неговао је учено антикварство, које ретко даје важније научне резултате. Други српски историци писали су историске саставе као треторска вежбања, на основу Рајића. Поред свега високог поштовања према њему, ипак се признавало, да је Рајић тежак, помало“ несварљив, а. због своје бојажљиве неодлучности неподесан за формирање агилног патриотизма, коју су дужност и Срби приписивали тадањој историографији, као што је свуда чинио млади романтизам. Због других разлога они нису Рајића оштрије критиковали.

То је први учинио Јован Христијан Ентел, који је састављао за слично подузеће као и Гебхарди историју Угарске и ње-

= 66 =