Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

зиних споредних земаља, а то су, према мађарском схватању, и Орбија и Босна (1801). У томе је већ била извесна тенденција, а Енгел јој је додао и другу, да сузбија Рајићево одушевљавање за словенско јединство и православље. Зато · My је он предбацивао већ онда озлоглашени панславизам и православно велотство, те због тога некритичност, особито у првој књизи, где га је могао контролисати. Иначе је Енгел много преводио и извађао Рајића у својој непрегледној историји, која није без занимљивих информација, особито библиографских. Изводом из Рајића се Енгелово дело ипак не сме назвати, као што је извод из Енгела Давидовићева српска историја (1821, друго издање 1846, треће 1848), а из Рајића Видаковићева (1-1М, 1833—37), док је цели Рајић прештампан у Будиму још 1899.

Знаменитост историских студија се у то доба не само тачно осећала, него и претеривала, али се мало оригинално радило, јер није било ни способних људи, ни научних сретстава. Летопис Матице Српске је као први проблем националне историје поставио Косовску битку и донео о њој већ у првој књизи (1825) приличан састав, за којим су дошли чланци o CB. Сави и Отевану Немањи. Матица с њима није била задовољна. Расписала је високу награду за нову студију о косовекој катастрофи, која би била написана »по основаним доводима историческима, филозофическим, | пеихолотическима« (Летопис, 43, 138). Распису се одазвао Т. Петрановић и нашисао је студију Boj косовски (Орпски 'Народни Лист, 1839, 34), али, углавном, по Гебхардију, Рајићу, Ентелу и Хамеру, јер српских извора није довољно имао.

Свежине у тада сасвим учмалу модерну српску, историографију унео је Вук Караџић својим · мањим историским радовима. Он је имао планова да изради и веће, али за тај посао није имао довољно спреме. Због Рајићева језика и стила, тешко му је падало да потпуно савлада, и његову Историју. Зато није могао описати старију спреку прошлост, а није доспео обрадити у целини ни новије доба, јер није имао времена, а и руке су му биле везане односима према кнезу Милошу Обреновићу, који му је прописивао, како мора шисати историју, Но преко Вука, је изведен шпотицај за обнову модерне српске историографије. Иницијативу je дао Вартоломеј Копитар, који је анимирао Леополда Ранкеа, да, с помоћу Вуковом и његовом, нашише модерну српску историју. Леп тадашњи углед (Срба, због импозантног начина ослобођења од 'Турака и због народне поезије, која је осваjama, образовани запад, и планови. Ранкеови, да у својим делима обухвати цео хришћански свет као једну целину према исламском, деловали су на њ да прими идеју Копитарову и напише своју епохал-

ИСТОРИОГРАФИЈА

ну Орпску Револуцију (1829). Он је у њој чврсто скопчао српски развој за општи, утврдио је њихово међусобно утицање и расветлио – несавладљиво продирање 32падног духа, чији су првоборитељи били Срби, на исток. Издигао је српску историју на степен универсалистичког историског схватања. Омела Ранкеова концепција, с пространим видицима, и метод рада, дорастао за постизавање постављених високих научних сврха, остали су од Срба готово непримећени.

Главна препрека напредовању модерне српске историографије била је оскудица извора. Није било много поможено тиме, што су тадашњи српски листови, алманаси, па чак и новине, доносили изворе, највише писма, јер су те публикације биле недовољне и расуте. Стога није било тешко доћи на мисао о систематском скушљању и издавању извора, па ипак је она сасвим прецизно формулисана тек на мађарски потицај. Мађарска Академија се 1837 хвалила својим великим успесима око издавања, споменика, па је то потакло Тодора Шавловића, да се исте тодине обрати једним апелом на народ ради скупљања историских извора. Од тада је настало интенсивно старање око издавања, јер се по великом труду и малом успеху Д. Момировића око његове историје Орбије (1839) јасно видело, да се без нових едиција извора не може напред. Око публиковања споменика старали су Ce Летопис, онда, особито много, Гољубица (од 1839) и Гласник Друштва СОрбске Оловесности (од 1847). Шрва велика збирка српских повеља изишла је 1840 kao Карано-Твртковићеви 'ОСпоменици, 4 преписао их је, готово све, у Дубровнику Ђорђе Николајевић.

Од почетка публиковања извора у већем броју постојала је код српских иеторика свесна воља, да историју изграђују Ha основу њих, а не на основу традиција, и ако би то више ласкало народном поносу. Јован Хаџић је 1842 писао чланак: Историја и песме народне, или у народним песмама историческе истине не тражи (Голубица), против народне традиције, сасвим у Рајићеву духу. Годину дана раније писао је 7. Џоповић (Орпски Народни Лист) против претераног хваљења у историји (52), а, пет тодина касније је на истом месту непознати писац жестоко нападао вамообмањивање прошлошћу (355). Дим. Аврамовића издања светогорских споменика 1847 и 1848 и Шафарикови (Опоменици 1851 омогућили су већ историске студије с разборитим научним апаратом, Прве су такве писали Александар 'Стојачковић. и Јован Отерија Поповић, највише у Српском Народном Листу и у Седмици.

– Иза сасвим неуспела покушаја опширне српске историје од Данила Медаковића (ТУ, 1851—59), видело се, да је српска

историографија за научну историју још