Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

ИСТОРИОПРАФИЈА –

~

незрела. Главна je брига . морала jOm остати издавање извора и проучавање појединих историских питања. Шрви је формално разложио важност истраживања извора Иларион Руварац у чланку: Шреглед домаћих извора старе србеке шповеснице (Седмица, 1856, 338). 1857 је издао Коста Николајевић, као министар у 'Србији, распис ради скупљања историских извора, који су издавани у Гласнику, где је прву самосталну историску студију почео исте тодине Никола Кретић (Разматрања о Душанову Законику). За интенсиван научни рад све споменуте едиције извора, још нису биле довољне. Издавали су их највише појединци, а они нису могли дати серије, које шремашају снагу и век једнога човека, и ако су се много трудили. Фр. Миклошић је 1858 Hamao Monumenta serbica, која су остала најбоље издање српских повеља. Исте године је започео Медо Пуцић своје Српске споменике (1 1858, П 1862). Шафариково издање српских биографија наставио је Ђура Даничић (од 1860), који је свој Рјечник из књижевних старина српских почео издавати 1863. Велики напори око публиковања и проучавања извора за српску историју падају и у иначе плодне шездесете године 19 века, када идеални омладински покрет није сметао озбиљности научнога рада. На. њ се наставља перијод савесних и оштроумних историских студија Илариона Руварца, Отојана Новаковића, Ивана Павловића, Чедомиља Мијатовића, Љубомира. Ковачевића и др. Њима се полатано стварала могућност за једну критичку историју, којој су СОрби с много бојажљивости приступали, и радије, за невољу, шреводили стране српске историје, Гиљфердинга (1857 и 1860) и Мајкова. (прво издање 1858, друго 1876). (О детаљним историским студијама нису само поједина историска питања расветљена, него се утврдило и колико их је још нерешених. Најтежим нерешеним се најобазривије шриступало, па су она ипак изазвала кризу у развоју модерне српске историографије и довела у питање њену критичност,

Овестрану и консеквентну – историску критику започели су већ Александар СОтојачковић и Јован Стерија Поповић. Њима није дорастао Данило Медаковић, који је у уводу својој историји претенциозно критиковао све своје претходнике. На ту књиту написао је опширну реценсију Јован Суботић (Летопис, 87), за коју је сам признао да је тенденциовна. У њој су биле већ све лоше стране позније српске исто риске критике, разметљивост, жучност, извртање чињеница, искоришћавање 0чевидно случајних погрешака и т. д. Утицај јој је био веома знаменит, јер је имала и политичку оштрицу, и јер је Јован Суботић у опште био више цењен него што је заслуживао. То је чинио и Иларион Руварац, претставник српске темпераментне

историске критике, која je безобзирно подвргавала савесном критиковању и за народни шонос најосетљивија питања из народне прошлости. То су били: смрт цара Уроша, Косовска битка и издајство Вука Бранковића, Велика Сеоба Срба под Арсенијем Ш, гроф Ђорђе Бранковић и »вековна самосталност« Црне Горе. У научном сукобу, насталом због начина смрти цара Уроша победила је критичка историја, која се ослањала само на писмене изворе; бранитељи народне традиције, као важног историског извора, били су потпуно побеђени већ у српским полемикама, а. сатрвени студијом Константина Јиречека о томе предмету. Но спор о веродостојности народне традиције поново је искренуо пред петстогодишњицу Косовске битке, и распалио је страсти, не само у ученим круговима, него и у пространим образованим масама. Велика борба се свршавала у облику научног двобоја. Иларион РуварацШанта (Срећковић, коме су претходила све жешћа и жешћа изазивања још од 1868. Иларион Руварац је био свестан, да сукоб није личан, и ако му је он сам давао личну ноту, него принципијелан, у служби историске истине, којој је он неспретно, али одано, служио. У живој и веома опширној перипетији он је расправио у своме Кнезу Лазару (1887) истину о Косовској битци, до које су дошли, с много мање узрујавања, за њим и Фрања Рачки и Љубомир Ковачевић. Ова борба око вредности традиције као шсториског извора обновила се у полемикама око природе преласка Срба. 1690 у Угарску, где Иларион Руварац није имао тако жестоке противнике, а нашла је крај у опет жестокој његовој полемици с Лазом Томановићем и др. око »вековне самосталности« Црне Горе. Сада је свршена тиме, што је у српску историску науку потпуно продрло убеђење, да је најпреча – дужност историка на основу свих приступачних извора и целе литературе истраживати историску истину и реконструисати народну прошлост само ради утврђења истине, без икаквих других мотива.

Шроучавање методских историских питања остављено је за касније. Цео овај отсек у развоју модерне српске исторнографије је само доба цвата историских расправа, које су по својој научној вредности високо изнад целокупних српских историја, које се тада читају и уче. Стога је преведен и уводни део из Калајеве историје Орба (1889), јер се осећало, да је ипак бољи него застареле веће српске историје и опширније школске књиге. За Срећковићеву историју (1 1884, П 1888) одмах је утврђено, да је сасвим pbaBa. Она. је остала торзо, а у почетцима. је ваостао и добар покушај мало опширније српске историје од Љубомира Ковачевића и Љубомира. Јовановића (1 1893, П. 1894),

— 68 —