Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

“Током целе борбе између заступника. критичке и некритичке историје захтевали су први све једнодушније систематско скупљање и публиковање извора, без којих нема критичке историје, и наглашавала се жива потреба добрих биографских и библиографских сретстава. Па, ипак још, нема никаквих смишљених тубликација извора, ни историске библиографије и историских биографских речника. Историски Зборник Српске Краљевске Академије спада међу најгоре неговане серије њених издања. Исто су тако још сасвим незапочете систематске студије о-историском методу. Чак је и интереса мање за њих него раније, када су превађани Ђекл, Дрепер и Герје, и када је Михаило Вујић писао своју савесну студију Историја као наука (1877). Осим Принципа историје Боже Кнежевића, већих самосталних дела ове струке нема у модерној српској историографији. Отуда филолошка, тромост, невештина и застарелост назора у питањима историског метода, које се осећају и у истраживању извора и приказивању. Цели историски посао је мало крут, прилично механизован, с видицима јако уским.

Потреба савршенијих метода у HOTOриском раду осећала се и при израђивању детаљних историских расправа, а сада се осећа све више што се дужи перијоди и веће етничке и државне области узимају“ за предмет ~ истраживања и приказивања. Још смо у времену исто-

риских | монографија, Koje је започело још педесетих тодина 19 века, али има множина знакова. о све јачој тежњи

за историским приказима, који би обухватали · целокупни политички и културни развој. Шрву потпуну политичку српску историју иза Медаковићеве. (1851 до 1859), која није намењена само школи, написао је От. Станојевић 1908 (друго издање 1910, треће 1926), са жељом, да истакне“ главне преокретне тачке у српском развоју и утврди просторни обим и временско трајање у остварењу главних политичких идеја. Брзо за његовом историјом је изашла Јиречекова Историја, Орба, (I 1911, П 1918), с множином брижљиво утврђених чињеница и поучним низом развојних аналогија с истоплеменим и равнокултурним ~ народима. Историских синтеза се Јиречек клонио. Пошто му је историја израђена у чврстој вези с општом и словенском, то је она одличан прелаз складним историјама Југословена, од којих има већ неколико покушаја. Садашње стање српске историографије је овакво: Извора се издаје мало и великим делом некритички. Једна грана издавања извора, штампање старих српских текстова, сасвим је запуштена. Речници за разумевање српских историских извора недовољни су. Историске библиографије и биографије нема. Критика извора у специјалним историским расправама задовољава,

ИСТОРИОГРАФИЈА

али су због ненеговања старих језика, изгледи за будућност рђави. Историско приказивање чини лепе напретке, али се јављају и случајеви, где се за љубав намештена стила жртвује тачност приказивања. Историска синтеза се тек помаља. Литература: И. Руварац, Преглед домаћих извора“ старе српске повеснице (прештампан из Седмице, 1856 и допуњен у Две студентске расправе, 1884), И. Руварац, СОрпска историја и њени извори (Јавор, 1875): Ј. Радонић, Гроф Ђорђе Бранковић и његово време (1911); Н. Радојчић, Александар Отојачковић као историк (1911); Н. Радојчић, Подлога Рајићеве Историје (Прилози, 1, 1921); Н. Радојчић, Рајићева Хрватска историја (Рад, 9299); Н. Радојчић, ПЏочетци историјске критике код Срба (Споменица Симе Лозанића); Н. Радојчић, Ранкеова нова концепција српске историје (Расправе, П, 1924); М. Каdojčić, Kratky pfehled moderni srbskć historiogralie (ČČH, 31, 1925); PajnhepBa, Бутарска, историја (Споменица, В. Н. Златарскот, 1995). #. Радојчић.

3. Хрватска. Хрватској И. губе се почетци у тами страних утицаја, вивантиских, франачких и млетачких хрониста. Ти су утицаји дали повода, да се и у културним | средиштима – средњевековне Хрватске, у далматинским манастирима

'бенедиктинаца, па и доцнијих редова, по-

чео будити и развијати смисао за прошлост, понајпре свога манастира, затим ближе и даљње околине, док се није протегнуо и на шира подручја, где су становали Хрвати. Зна се, да је Далмација једна од оних ретких територија, на којој су се јављале стране културне појаве не дуго после свог првог дејства, било у Византији, било у Италији. Нарочито су 'бенедиктински. монаси у Далмацији, људи виших културних потреба, у свом културе ном раду ишли напоредо са својим друговима у италијанским манастирима. Њима су зацело била, ма и спорадично, позната дела византиских, млетачких па и франачких хроничара и писаца, и зацело су се интересовали за оне писце, који су У својим делима додиривали и историју хрватских крајева. У таквој средини одгајао ве смисао за историју, па и није чудо да су баш најстарије хронике написали свештеници. Домаћа И. има свој најстарији ·сачувани споменик из друге половине 12 века. То је летопис познат под именом Попа Дукљанина, једнако важан за хрватску као и за српску историју. Тај летопис анонимног писца из Бара састоји се углавном из два дела. Џрви део, написан пред крај 11 века, најмутнији је са вбрKOM догађаја очевидно запамћених и у традицији пренашаних, као реликти старих прича и легенди, којима се историски скелет не сме порицати. Други део, већ ближе времену анонимног попа из