Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

ИСТОРИОГРАФИЈА

Дукље, садржи причања стараца, и звацело и успомене анонима, о догађајима У Дукљи у 11 и 12 веку. Тај је део важнији као извор, и то за српску историју. Први део је био већ рано познат и у северној Далмацији. Био је писан глагољицом. Њиме се служио и хроничар Тома, архиђакон сплитски (13 век) и Млечанин Андрија Дандоло (— 1354) у својој хроници.“ Хрватском "преводу додан је, најдоцније у 14 веку, опширан извештај о смрти хрватског краља Звонимира, (— 1089). Први део назвао је аноним Libellus Gothorum, и превео га са словенског. на латински језик. Други део, као и сви догађаји ближи времену старца-писца, поузданији је од оних мешавина о источноготској, – великоморавској и хрватској држави 10 века. Тај део је идентичан са т. зв. хрватском хроником. Дукљанин је имао пред собом као изворе за своје шписање чувену легенду (СОв. Владимира, 3 за историју дукљанских владара, сем сећања стараца и свога, народне приче и песме. Ма, да је попа Дукљанина Летопис слабо критичан, мора се признати, да је аутор имао вољу да пише што истинитије, јер и сам каже, да ваљда од читалаца неће нико држати, да је написао штогод друто, него што је чуо од веродостојних отаna и стараца.

Анонимни свештеник барски остаје у своме историском раду далеко иза свештеника сплитске цркве 'Оплићанина "Ломе, архиђакона, (1201—1268). Томина ерудиција била је ванредна, и он стоји у томе на висини хроничара свога времена. СОтудирао!је на Университету у Болоњи, где се образовао у праву и теологији, а кад се вратио са студија у родни град, као најобразованији човек свога времена, брзо је од обичног свештеника постао каноник и архиђакон сплитеке цркве. Као такав живо“ је суделовао у јавном животу, борећи ее за аутономију СОплита, и за ред у сплитској цркви и! њену независност од светских власти, па је услед тога мноTO препатио. Написао је дело Historia Salonitana, или како се у ватиканском рукопису сачувао шири наслов Incipit istoria Salonitanorum ропнАсшт ~ atque Spalatensium, У тој салонитанској историји, или шрема припису у најстаријем сплитском рукопису, хроници, Тома прича историју солинске, односно сплитеке цркве, од римских времена до смрти надбискупа Рогерија (1267). Томина Историја, се састоји из 49 глава, а може се поделити у два велика дела: први део до 24 главе, т. ј. време пре Томе, други део од 924 до 49 главе, који се поклапа са животом Томе. Тома ·је био човек великог знања, које је у великој мери као талентован младић стекао Ha болоњеком У ниверситету. На своме положају, који је заузимао у родном граду, могао је догађаје, које описује у другом делу, упознати из непосредне близине, шта више великом

њиховом делу био је и сам средиште и повод. Но и за део до 24 главе Тома, као учен човек, а у средини која је обиловала историским изворима, служио се писаним изворима, традицијом, а где му обоје недостаје, нагађао је хипотетички а вероватно, и критички испитивао поједине изворе. Тома је историк, који се не вадовољава само са простим реферисањем, нето тражи и поводе и разлоге догађајима, а приказује и последице, па су код њега јаснији елементи дескриптивне историје, и они прагматичког карактера. Вредност Томиног дела расте што се више приближује времену, у коме је живео. — Нема сумње, да је Тома имао при руци и изворе, које ми данас немамо. Тома је имао довољно спреме, а према обиљу историског материјала, и према приликама, у којима је живео, да даде одлично дело, које се својом вредношћу уздиже над обичним радом хроничара. У његовом делу је сачувана прва историска монографија о једном предмету, о сплитској цркви, са консеквентно проведеном – идејом-водиљом. Мнопли детаљи од првокласне су важности за културну и политичку историју Хрвата, поред појединости из историје сеплитске цркве. По свом духу и васпитању 'PoMa је Роман, и не воли Хрвате, но без сумње се трудио, да пише истину, али га је његов темпераменат заводио, и његова је местимична – необјективност резултат физичких и психичких компонената, које су сачињавале његов значај. Из извора, којима се данас могу неке његове грешке кориговати, а из осталих, који потврђују његова излатања, излази права вредност Томина, дела и самог Томе. Томино дело је најважнији сачувани продукт историског рада у средњевековној Далмацији.

У средњевековној хрватској MH, после Томе, не може се све до иза проналаска штампе, запазити никакав напредак, шта више настао је у томе назадак, па о генетичкој линији развоја не може бити ни говора.

У половини 14 века радио је, опет у Сплиту, један летописац, Миха Мадијев, од романских Барбацана (око 1984 — после 1358). Његово дело Де gestis Romanorum imperatorum et summorum pontilicum сачувало се само. у. једном делу, а садржи мањевише хронографске белешке не само о хрватским, него и о светским догађајима 1290—1330. Суви скелет укратко реферисаних догађаја, на неким местима је још инспирисан и крајном необјективношћу (у питањима кнезова Брибирских Шубића, па цетинских Нелипића), и одаје у многоме ауторово романско васпитање. И Миха Мадијев је без сумње употребљив са шеториском критиком, а у њему има и вести за српску историју. За догађаје пре свога времена послужио се он италијанским хроникама, домаћим, а много му је помагала. и традиција.

0D —