Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

ИСТОРИОПРАФИЈА |

Раткајево“ дело, подељено у 6 књига, почиње са потопом, а свршава са 1592. За старија времена нема никакве вредности, а важно је за време, у коме је Раткај живео, и које није далеко од њега. Писано је са нарочитом патриотском тенденцијом, па је с те стране редак пример из тих времена. Шета и шеста књига може послужити и данас модерном. историку. Бенко Винковић (1581—1649), загребачки бискуп, бавио се, у неким својим радовима, и историјом загребачке цркве, па је његов рад послужио доцнијим историцима (Ритер - Витезовићу, Марцеловићу, Ковачевићу, Крчелићу и. Фарлату), ма да није оставио дубљих трагова.

Кулминацију је постигла хрватска И. са радом Ивана Луциуса (Лучић, Лучио, Трогиранина, 1604—1679), чије је критично дело De regno Dalmatiae et Croatiae libri зех (1666) не само најбоље и најважније у 17 веку, већ је своју вредност задржало и данас. Ванредно солидна спрема, са познавањем најбољег што је у то доба дато на страни, имао је Луциус пред собом путоказ, којим је кренуо, не поводећи се за начином рада Орбинија, Лукариа и Завореа. Луциусово је дело прва критичконаучна историја; оно се својом методом издиже над сав дотадашњи, више мање дилетантски, рад. То се дело одликује не само својом особитом научном физиономијом, већ и методом и историском критиком употребљених извора. Пре почетка. писања. дела обишао је Луциус сва места, где би могао наћи (извора за своју тему, и ту је толико савестан, да задивљује, коликом je истрајношћу и солидношћу прибирао грађу, од које је знатан део на крају свога дела и. публиковао. Види се да је обухватио историску грађу екстенсивно и интенсивно, јер је, поред археолошких и дипломатичких споменика Далмације, упознао и главнија дела византиских, германско-романских, млетачких и мађарских писаца. Луцијево дело садржи историју до 1420, т. ј. до времена, кад су Млечићи заузели Далмацију. Луциус је претставник узорног прагматизма, али се запажају јасни трагови елемената генетичког смера. И остали његови радови (нарочито Мештошпне istoriche di Traвиго ога де о Ттап) мањег обима, показују исту озбиљност и научну вредност. И доиста је Луциус оснивач хрватске критичке И. која још и данас највише почива на његовим оштроумним резултатима. — Казимир Фрескот (Етезсћог , Меmorie historiche e geographiche della Dalтана (1687), са својим политичко-тенденциозним · погледима не“ значи никакав напредак иза Луциусова рада. Напротив, чувени Француз Шарл Диканж (Ош Сапрве) у појединим поглављима, свога дела: Н560ria Вузапбла (1680) упознао је и Французе, и'сав круг својих читалаца, са једним делом хрватске историје.

После Луциуса све до 19 века није било ни једног систематски писаног дела о целокупној историји Хрвата. Највише се обрађивала црквена историја појединих епископија, без већих и дубљих резултата. У раду полихистора Ритера-Витезовића. (1652—1713) има неколико историских монографија, које нису ни данас без вредности. Ктопка ан зротеп зуерба sveta узКоу (1696) је заправо наставак Врамчеве хронике. У поетекој форми, у хексаметрима, износи догађаје 16 и 17 века — Plorantis Croatiae saecula duo carmine descripta, 1703 — са много података. Витезовић није био задовољан са делом ЛуциусовиМм, и о томе је оставио читаву расправу. Његова ·Вапојоба сиш сопнпца banorum chronologčia ab anno Chr. 641 садржи: поузданих и употребивих детаља.

Ma да је Луциусово дело штампано већ 1666, доцнији писци нису много научили од метода чувеног Трогиранина. Дубровчанин Јуније Растић (Кезн, 1671—1735) у својој Chroniche «а Кавбиза, није се много удаљио од својих претходника Дубровчана. Тако исто и Тома Ковачевић (1664—1794) загребачки каноник, претходник Балтазара Крчелића, није у својим радовима отишао даље од вредности 60љег дилетанта и хроничара. — Балтазар Адам Крчелић (1715—1778), загребачки каноник, познат је са свог обилног рада, чији квалитет, међутим, није у размери са KRBAHTHTeOTOM. Historiarum ecclesiae Лаgrabiensis partis primae, tomus I {1770}, затим Де ге из Dalmatiae, Croatiae, Sclaуошјае понНае ргенпипагез (1770) и Аппиае јесу његов животни рад. Ма да је био учен човек, бескрајно амбициозан, и ма да је пред собом имао Луциуса, његов рад није оставио дубоке бразде, поред све своје обилности. За старије перијоде Крчелић је потпуно без вредности, а за млађе, где му служи бискупски и каптолоки архив, губи још и стога своју вредност, јер је писао тенденциозно, управо по поруџбини Марије. Терезије.

У времену кад је радио Крчелић спремали су велико дело Шупеши Засгит учени језуите Филипо Ричепути (Б4серин, — 1742), Даниел Фарлати (— 17783) и Јаков Колети (Сојен, — 1827), Они су дали најважније дело црквене историје ешискоџија на подручју старог Илирика. Од 1751 ДО 1819 изашло је 8 томова тога великог и важног дела (9 том издао је Ђулић 1902—1909), које је од еминентне важности и за. хрватску историју. Оно је важно и по својој обради, али још више стога, што је каснијим историцима, пре систематских публиковања извора, служило, а још и данас служи, као ручна књига извора, нарочито за историју средњег века, и то не само за црквену, него и политичку и културну историју Балканског Полуострва, у првом реду Далмације. То дело са обиљем публикованих- извора, заједно

— 12 —