Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

са Луциусом, омогућило је, да се у 19 веку хрватска И. стави на солидну и модерну основу, па се тим ученим Италијанима и Луциусу могу захвалити здрави потицаји за научни прогрес хрватске И. Директни утицаји рада Луциуса опажају се на језуити Јосипу Микоцију (1734—1800), Затрепчанину, који је улазио у решавање историеких проблема са много критичног духа. То показује ОНогит СгоаНае бег ипиз (штампано после смрти, 1806), па и његова Вапојода, која далеко надвисује Ритерову банологију. За даљни развој хрватске И. несумњиво су од вредности радови Јохана Кристиана Енгела (1770 До 1514, Geschichte des ungarischen Reiches und seiner Nebenlander, ca, Ha.C710BOM Staatskunde und Geschichte von Dalmatien, CroaНеп ипа 5Јоуешепл), Јована Рајића (Историја, 1794—1795), који. је са својом патриотском тенденцијом, а истовремено и са својим научним настојавањем деловао у извесном правцу на појаву хрватске историје на хрватском језику. У правцу општесловенском деловао је на све културне и политичке кругове Павле Шафарик, са својим Слованским Отарожитностима (1837), као што је и сав рад хрватских препородитеља у вези са радом чешких препородитеља. _ Прву историју на хрватском језику написао је Иван Швеар (1775—1839), Огледало Илириума, у 4 књиге (1839—1849), заступајући аутохтонизам Илира, чији су потомци Јужни Оловени. Највећа важност овог дела, је у томе, што се могао и сам аутор похвалити, да је први, који пише илирски, 7. ј. хрватски, хрватску историју, но критична вредност, нарочито за најстарије време, веома је слаба.

Велики патриотски замах националног буђења у првој половини 19 века и одушевљење Илираца да се препороди цео народ, дали су особитих потицаја, да се из стадија дилетантизма крене историска наука, тим пре, што је мађарска политика увела у помоћ и науку и употребила је у својој борби против Хрвата, наглашавајући највећу важност историског права. У ова два правца кретале су се побуде, да се почео формирати нови модерни тип хрватске научне И., и зато је природно, да је управо један од Илираца дао прве научне основе хрватској И. To је био Иван Кукуљевић СОакцински (1816 до 1889), кога, са пуним правом називају оснивачем модерне хрватске И. Он је био и организатор и иницијатор научног историског рада, и у Друштву за југословенску повјесницу и старине, чији је био претседник, и у историском часопису, ортану тог друштва (Аркив за Повјесницу Југославенску, 1851—1875). Кукуљевић није дао целокупне, систематске хрватске историје, али је хрватској историји са великим низом одличних расправа и монотрафија. (од којих су додуше неке и застареле, "али има резултата, који и да-

ИСТОРИОГРАФИЈА.

нас имају“ своју пуну научну вредност) дао побуде за специјална истраживања појединих · културних и политичких TIHтања. Тако је он; -управо тим својим истраживачким радом олакшао каснијим историцима солидније синтетизовање – целокупне историје. Поред тога, он је, после Луциуса и-Фарлата први, схватио важност публиковања историских споменика, па је он, све до појаве Рачкога, у томе имао видних заслуга, и својим публикацијама дао замаха ва још јачи прогрес историске науке. . :

Шуну научну физиономију HOTODHCKOJ науци код Хрвата дао је у другој половини 19 века Фрањо Рачки (1828—1894), са великом серијом својих радова, из области историје, политичке :и културне, помоћно-историских наука, и. као критички издавач историских споменика. Као организатор Југославенске Академије, био је Рачки средиште свега научног рада, те је од 1860, па до своје смрти, беспримерном. енергијом узоравао бразде на широком необрађеном пољу науке. To његово животно дело дало је плодове, који су још и данас прави путоказ ка здравом прогресу хрватске науке, а: поред тога и од важности за целу југословенску науку. Рачки је као историк Најистакнутија, Личност у целокупној хрватској 'И. До жкрајности савестан, унео је тај дух :и у науку. Савршено образован у помоћним историским наукама, нарочито у палеографији латинској и словенској, са одличном историском методом, дао је дела, која још и данас могу служити као узор у историском научном траду. Џоред многобројних дела из области“ дипломатске · палеографије, епиграфике, хеуристике и историје, он је еминентно историк перијода народне династије. Дух народног јединства Јужних Словена унео је Рачки и у многе своје научне студије, и испитивао је додирне

везе у прошлости Јужних Оловена. Но тај

патриотски дух никада није био на штету правој научној равнотежи, Рачки, ма да се спремао да напише систематску историју, да да синтезу свим својим радовима, није стигао да напише синтетичну Јужнословенску историју, јер га је у првим плановима затекла. смрт. Као што је Кукуљевић у историској науци био најбољи изданак Илиризма, тако је Рачки најплеменитији претставник политичког, културног и научног Југословенства.

За време специјализованог и детаљеског рада Рачкога, 1861—1879 појавиле су се четири синтетичне хрватске историје. 1861 штампана је Хрватска“ повјестница, мала књига Ивана Крст. Ткалчића, (1840—1905),

младог свештеника, а доцније вредног радника Ha пољу историје. загребачке цркве, Делу је дао побуду повраћени

устав: (октобарска диплома 1861) и тежња хрватске интелигенције, која је тражила сазнања из народне прошлости. Књига, је много читана и 1870 изашло је друго. из

== 72 ==