Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

ИСТОРИОГРАФИЈА

дање прве свеске. Шиме Љубић (1899 до 1896) издао је на Ријеци (1864) Шреглед хрватске повјести. Шиме Баленовић (1835 до 1872) нашисао је Повјестницу хрватскога народа (1870), популарно, за широке народне масе. Једино Љубићев Шреглед има још и данас извесну научну вредност, и то за млетачко доба, јер је употребио неке изворе, који још нису штампани. –

Ове ове наткрилило је дело Тадије Омичикласа (1843—1914), Шовиест хрватска (1879 и 1882), у две свеске, прва до 1526, а друга до 1848. Омичиклас је нашисао то своје дело на основу дотада познате литературе, штампаних извора, али и архивалија. Дело је нашисано у идеалистичком патриотеком духу, са сјајним стилом и историским смислом, какав до њега у општим прегледима нико није дао. Дело је имало огромног утицаја на буђење националне свести. У првој свесци оно је у многоме застарело, но патриотска и литерарна лепота остају му трајна одлика. Поред неких својих монографија, Омичиклас има заслуге и за издавање извора, a нарочито за организацију ~ сабирања. rpabe: Codex Diplomaticus, mrmo та 'издаје Југославенска Академија, његов је најдостојнији споменик. 5

После Омичикласове Повиести, која је у своје време била готово народно еванђеље, имала је хрватска И. свој напредак у делу Вјекослава Клаића (1849), који се већ помало удаљио од прагматизма и приближио тенетичном | смеру. Написао je многе одличне историске монографије, а издаје Џовјест Хрвата, од које је до сада изашло шест свезака (1899—1929). После радова Ф. Шишића, прва књига Клаићеве Повјести је делимице застарела, а у осталима, (до 1608) има обиље историског градива, критички интерпретисаног и прегледно: хронолошки поређанот. Дело је писано на основу дотадашње литературе и обилате · употребе · архивалија. Клаићево дело је прва хрватска историја, чији текст оживљују бројне илустрације разних споменика. · Литература и врела сумарно се помињу. на. крају сваке књиге. Од Краићевих дела највећу и трајну вредност имају узорно израђене монографије.

Хрватска, И. особито је унапређена радовима, Ферде Шишића, (1869). Његов рад је многострук и обилно продуктиван, са знатним бројем дефинитивно утврђених резултата. Шоред великог броја студија и пет разних издања Хрватске Повијести, посветио је пажњу и сабирању и издавању извора. Највећу пажњу васлужује Шишић као први типични претставник чистог генетичког система, којим је обухватио синтетички шприказану историју Хрвата у целом опсегу. Изразит историски таленат, еластичан, са“ сјајним методом, а у исти мах и веома критичан дух, Шишић је са здравом фантазијом рекон-

струисао и најтамније историске догађаје. У томе је његова највећа одлика и вредност. Тако су писане његове монографије чистог истраживачког карактера, као и његове синтезе. Шишић показује једну

линију развоја, у позитивном смислу, од

својих најранијих радова па до најновијих. Његова Хрватска Повијест (у три свеске до 1847, 1908—1913), па Шреглед повијести хрватскога народа од најестаријих дана до 1873 (1916, друго издање 1990), затим Geschichte der Kroaten (1917 mo 1109) и најзад на широкој основи замишљена. Хрватска Шовијест (од које је изашла прва свеска, «Повијест Хрвата у вријеме народних владара, 1995), најбоље показује ванредну развојну линију O. Шишића. Ова два дела издата су са целим научним апаратом.

У времену Клаићева и Шишићевих издања издао је и Рудолф Хорват Шовиест Хрвата, (1904), а 1924 прву књигу проширене ШПовиести (до 1697). Ова дела не значе прогрес у И. и написана су неметодички, у маниру старије школе, а поред тога са патриотском тенденцијом.

У 19 и 920 веку, поред споменутих историка, васпитана је читава генерација научника, који са својим радовима ступају у ред врених истраживача. Матија Месић (1826—1878), нарочито важан за хрватску историју 1490—1596; Радослав Лопашић (1835—1898), историк хрватске крајине; Мијо Брашнић (1849—1883) за време народне династије; Иван К. Ткалчић (1840 до 1905), историк загребачке цркве и трада Загреба; Натко Нодило (1834—1912), историк верских и митолошких питања код старих Хрвата и Срба; Дане Грубер (1856), историк перијода анжуског и најстаријег историског перијода. — Кршњави Изидор (1845), ма да је првенствено историк уметности, бавио се научно и хрватском историјом, напосе питањем хрватекомађарског уговора (1102), с обзиром на његове историске изворе, сачуване у редакцијама дела Томе архиђакона сплитскот, па је научно фундираном расправом Студије хисторији Салонитани Томе архиђакона. (1900) дао подтицаја на даља истраживања. На подручју црквене историје радили су Иван Чрнчић оне 600 Hyaeбије Ферменџин (1845—1897), И. Ткалчић, Јанко Барло (1869), Светозар Ритиг (1873), Јулијан Јеленић (1877). На националној историји, а са још више успеха на општој историји ради Милан Прелог (1879). Међу најмлађима, истичу се Јосип Матасовић (за културну историју) и Грга Новак (за далматинску историју).

Од свих ових, из млађе генерације, издваја се Милан Шуфлај (1879) својим методом и биолошко-философеским системом. Тај одлични систем, који он уноси у своја сјајна истраживања и приказивања из историје Арбанаса, изненађује својом смелошћу, али и позитивно датим резултатима. Рад

оре