Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

Шуфлаја и његов систем везују нашу И. са најновијим философеко-историским струјама у светској IH.

Атрхеологију, понајвише римеку, у 19 и 20 веку претстављају Шиме Љубић (1822 до 1896), Фрањо Булић (1846), организатор свих врста археолошких радова У Далмацији, Јосип Бруншмид (1858), Лука Јелић, Миховил Абрамић (1854), Виктор Хофилер (1877), Љубо Караман (1889), Ђуро“ Сабо. Као правни историк истиче се Марко Костренчић (1884). 1

На подручју помоћних историских наука радили су и раде, после Ф. Рачкога, Иван Бојничић (1858—1925), Карло Хорват (1874 до 1920), М. Шуфлај, Јосип Нађ (1884) и Виктор Новак (1889). Томашић Никола (1864—1918), као професор трађанског права на Университету у Загребу озбиљно је проучавао и хрватску историју, особито с обзиром на средовечно хрватско државно право. У вешто и духовито постављеним хипотезама, има 'Томашић сасвим 3авеебне погледе на хрватско-мађареки уговор 1102, на тако звана Pacta Conventa, Резултати његовог дуготодишњег научног испитивања јесу у студији Темељи државнога, права хрватскота краљевства; најстарије доба: Раста Сопуетпа (1910), и у проширеном делу: Fundamenta des Staatsrechtes des Konigreiches Kroahen {1918}, Дело је у хрватској и мађарској ЈИ. наишло на супротна тумачења његових Ђрезултата. Као издавачи извора важни су, поред Кукуљевића, Рачкога и Омичикласа, Ш. Љубић, И. Ткалчић, Еузебије Ферменџин, И. Бојничић, Емилије Лашовски, Ф. Шишић.

Литература: Ф. Рачки, Нацрт хрватске хисториографије 1835—1885 (Рад, 80); Ф. Шишић, Приручник извора хрватске хисторије (1914): Ф. Шишић, Хрватска, повијест, 1 (1925, 3—38). В. Новак.

ИСТОЧНИН, духовни лист за црквенопросветне – потребе — српско-православног свештенства и народа у Босни и Херцеговини. Сарајево 1887—1914. Излазио је два пут месечно под разним редакторима. Шрво се звао Дабро-Босански !И., затим Босанско-Херцеговачки И., и најзад И. Власник И. била је испрва Дабробосанска, Консисторија, а доцније босански архијереји. Шоред званичног дела И. је доносио и проповеди, краће чланке из свештеничке праксе и преводе разних богословских расправа и чланака, а по каткад и оригиналне радове. Р

ИСТОЧНО ПИТАЊЕ (питање ~ ближега, Истока) је питање опстанка турске државне власти на Балканском Полуострву и у Леванту, и с тим у вези питање њезина наслетства. То је најмлађа фаза вековне борбе између Азије и Европе за њихово додирно подручје. У разна времена имало је И. П. разно значење. Једно значење је увек постојало: укидање турске власти и подела наслетства Турске.

ИСТОЧНО ПИТАЊЕ

Поред тога, у првом перијоду, до врхунца турске експансије, у опсади Беча 1683, значило je MH. IL заустављање турског продирања; у другом · перијоду, после 1683, протеривање Турака. Од. краја 18 века даље за туркофилске државе значило је И. II реформисање и цивилизовање Турске, да би могла остати као европска држава, за туркофопске државе то реформисање схватано је као политичко и културно снажење хришћанских народа 3 ослободилачку акцију.

Испред Џингисканових Монгола узмакла је једна турска номадска хорда, под вођом Сулејманом (до 1931), из подручја на истоку Касписког Језера у Арменију. Сулејманов син Ертогрул (1231—1988) повео је ту хорду на запад, добивши од султана селџуске државе Рума (Мале Азије) или Икониума испаше око Дорилеја у Малој Азији, као васал. Ертогрулова се држава, развила као крајина, ширећи се на рачун пограничних грчких крајева. Пошто Монтоли срушише икониску државу (1307 последњи султан), постаде самоста– лан, најпре са титулом емира, Ертогрулов син Осман или Отман (до 1326: од тога Османлије или Отомани), прихвати Ислам, освоји Брусу (1317) и учини је престоницом. Његов је син био Уркан (до 1358). Као помоћне чете претендената у 'византиској борби око престола (1341 до 1355) упознали су Турци Балкан. Оркан је заузео прву европску тачку, Галипоље (1354). Срби су први увидели опасност од ових азиских освајача и дали им отпор. Цар. Душан је дао идеју организације европског · хришћанства – против азиске исламске опасности, и тражио је од папе, који је тада столовао у Авињону у Француској, наслов »капетан хришћанства« у борби против Турака. Али, централистичка, апеолутистичка, војничка, Турска била је моћнија од феудалних балканских JIDжава. Син Орканов Мурат 1 (до 1389) заузео је Једрене (1363), и учинио га првом турском престоницом у Европи, потукао je Србе (1371) и учинио македонске државе васалнима. Он је погинуо у боју на Косову (1389). Ту је победио Србе син му Бајазит 1 (до 1402), и учинио трибутарном Орбију и Влашку, освојио је 3атим Бугарску (18393), потукао угарског краља Жигмунда са његовим залпадноевропским помоћним четама ROM Никопоља на Дунаву (1396), а после је поражен и заробљен код Ангоре у Малој Авији 1402. од татарског кана "Тимур-Ленка (Тамерлана). У борби између Мусе, Сулејмана и Мехмеда остао је победилац Мехмед 1 (1413—21). Мурат П (до 1451) обноBHO је војничку моћ Турске. Он је прелазно покорио Орбију, али је наишао на успешан отпор Ђурђа Кастриотића-Окендербега у Албанији.

Сибињанин Јанко гајио је наду, да ће једним великим ратним походом проте-

—_ >