Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

ИСТОЧНО ПИТАЊЕ

цуска и Шруска сузбијале су аустриске тежње у правцу према Рајни. Јосиф П (1780—1790) окрену се према Истоку. Он је склопио споразум с Катарином ШП. У дуготрајној њиховој кореспонденцији ишчаурио се тако звани »грчки пројект« о подели Балкана. на руску и аустриску сферу. У основи је та идеја увек васкрсавала при сваком руско-аустриском споразумевању. Француски амбасадор у Петрограду Де Сепир одушевио се тим планом, по коме је Француској резервиран Египат и Сирија, али Луј ХУГ одлучио се ва традиционалну политику интегритета Турске. Љубимац Катарине П, Потемкин, подитао је јужну Русију, спровео ратне припреме и приредио на Криму, анектираном 1753, састанак царице с Јосифом Ш (1787). Порта. је, потакнута Пруском и Енглеском, објавила, Русији рат (1787), а Аустрија се придружи Русији (1788). Суваров је про-

дро до Дњестра, а аустриски генерал Лаудон освојио Београд (1789). (Српски фрајкорци moMaraxy | Аустрију | (Кочина

Крајина). Енглеска и Холандија, због тртовачких интереса у Леванту, заузеше се за Турску, а Пруска склопи с њом савез (1790). Њезин министар Херцберг саставио је пројекат: Русија да добије подручје до Дњестра, Аустрија да анектира Молдавску и Влашку, а да“ уступи Пољској Галицију, Шољска, Пруској спојно подручје између западне Пруске и Шлезије. Наследник. Јосифов, Леополд П, хтео је повратити унутрашњи и спољашњи мир, те склопи с Турском Овиштовеки Мир (1791), углавном Ha OCHOBH status quo, IIo смрти Потемкина, (1791) склопила је и Русија мир у Јашу 1792, којим је добила подручје између Буга и Дњестра. Велики грчки план је пропао, а освајачке тежње за– довољише се опет деобама Пољске (1793, 1795).

Учествовањем у ратовима против Турске кров цело столеће и економским напретком, а под утицајем националних идеја. француске револуције, развила. се национална. самосталност хришћанских народа. Управна и војна, десорганизација. и слабост, насиље и злоупотребе режима, дадоше могућност и потицај ва ослободилачку акцију хришћанских народа. Напреднији елементи Турске покушаше треформама. омогућити њезин опстанак у Европи. За цео век (1789—1878) реформна. струја, често и под притиском · Европе, с муком је уводила реформе, које су се у суштини разбијале о консервативност турске масе. Селим Ш 1789—1807) отпочео је перијод рефорама настојањем да самовољне јаничаре замени европски организованим пуковима (низам џедид). Неуспеси у рату против Руса и побуњених Срба олакшали су успех акције улема, да се султан свргне. Али он добије (после Мустафе 1У) у Махмуту П (1808—1839) одлучног наследника у раду за реформе. Овај предоби муфтију и великаше, и у

великом · државном 'већу буде прочитана султанова. наредба, којом се између јаничара. · образовала“ нова – дисциплинисана стајаћа, војска: ешкинџије. Отпор већине јаничара против о»ђаурских« новотарија је, развијањем пророкове заставе, у крви угушен, а. јаничарство укинуто и забрањено (1826). Укинута је и стара коњица, спахије, протерани су савезници јаничарски дервиши Хаџи-Бекташи, преуређен опасни еснаф хамала (носача) и јантинџија (ватрогасаца).

Бонапарта је обновио старе француске снове о господарству над (Средоземним Морем, што је претпостављало уништење енглеске власти На њему и власт у најважнијим околним земљама. Миром y Кампоформију (1797) раскомадао је он млетачку републику и заузео јонска острва и луке на епирској обали, а склопио везе са Али-пашом Јањинским и ПаесванОглу-ом“ видинским. Помагањем Маинадца постављено је питање грчког ослобођења с француске стране. Походом Бонапартиним на турски Египат (1798) заметнула се борба између Енглеске и Француске за путеве према Индији. Француска је шприказивала то као експедицију против султану непокорних мамелука, који су и Француској наносили штете. Турска и Енглеска навалише на Бонапарту у Египту. После дугих борба повукли су се Французи из Египта (1801), који је, као и Јонска острва, повраћен врховној султановој власти и тарантиран интегритет Турске (миром у Амијену између Енглеске и Француске 1802). Миром у Пожуну (1805) отео је Наполеон Аустрији тековине Кампоформиског Мира (1797), Далмацију и Истру, а миром у Шенбруну (1809) још и словеначко и хрватско подручје до Саве и преко тих »илирских провинција« створио је директну копнену трговачку везу између Француске и Истока преко Турске, да и овде оствари »континентални затвор« против нглеске.

Шреко влашког кнеза Константина Ипеилантија ступили су Орби у везу с Русијом. Руси заузеше Молдавску и Влашку, а Порта, противно уговору у Јашу, Ha потицај Француза, затвори руским бродовима. Босфор и Дарданеле, и најзад им објави рат (децембра 1806), и против савета Енглеске, која флотом запрети Дарданелима. и Цариграду. По упутама француског амбасадора, ~ тенерала – Себастианија (1806—1808), утврдише се Турци у мореузима. Енглези су се морали повући. Порта им онда огласи рат. Енглески нанад у Египту одбио је заповедник Атнаута Мехмед-Алија (1807). Министар побеђене“ (1807) руске савезнице Пруске, Хагрденберг, предлагао је да Русија добије источни део Турске с Цариградом, Аустрија Босну и Србију, Француска Грчку и Архипелат, Пруска Одсеку, и да се оживи Пољска. Али Александар 1 руски цар споразуме се у Тилзиту (1807) с- Наполеоном,