Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

ИСТОЧНО ПИТАЊЕ

_ Одушевљење Европе, особито либералних елемената, за Грке показало се у слању. помоћи преко филхеленских друштава. Енглески песник Лорд · Бајрон лично је помагао покрет у Грчкој, где је и умро (1824, у Мисолунгију). Устанак је успевао до 1825. Порта је обећала свом васалу намеснику Египта Мехмед-Алији, Крит и Мореју, ако помогне савладати устанак. Његов син, Ибрахим, покорио је и опустошио (1825) Мореју, заузео и спалио тврди Мисолунги са храбром посадом (1826). Неслога у трчкој влади олакшала му је успех. Јавно мнење хришћана, ос0бито. у. Русији, узбунило се. Метернихова консервативна лепитимистичка и противреволуционарна политика Ов. Алијансе постала. је неодржива. Цар Никола 1 (1825 до 1855) приморао је султана, ослабљеног покољем јаничара, да акерманском конвенцијом (7/10 1826) потврди Ђукурешки уговор. Затим еклопише Енглеска, Русија. и Француска уговор у Лондону (6/7 1827; трибут и уске граница за Грчку). Савезничкој флоти у Леванти би наређено, да спречи сукоб између зараћених страна. Ова хтеде приморати Ибрахима да отпреми своју флоту у Египат. Флоте се сукобише код Наварина (20/10 1827), и турска OH уништена.

Трговачки интереси Енглеске натераше је на туркофилско држање, против претседника Грчке, Каподистрије, изабраног 1827, под руским утицајем, и против француске експедиције у Мореји, којом је Ибрахим приморан на евакуацију (1898). Та француска интервенција и преговори министра Дела Феронеја се Русијом о савезу, помогли су Русију дипломатски. Султан је отказао све европске уговоре, а Русија му онда објави рат (26/4 1828). Паскјевић је напредовао у Азији. Дибић је продро, тек у јуну 1829, преко Балкана до Једрена са ослабелом војском. Посредовањем дипломатије склопљен је мир у Једрену (14/9 1829). Русија је добила територија у Азији. Мореузи су отворени у миру за трговачке бродове свима Силама, Србији и дунавским кнежевинама призната је аутономија под руском заштитом, а за Грчку обавезност закључака Лондонске конференције. Ова прогласи независност Грчке (3/2 1830). Шретседник Каподистрија би убијен (1831), Лондонска конференција повукла је Грчкој границу између залива Воло и Арта и поставила је за краља Отона, Г (1832—1862) из баварске династије. Наде на изгнање Турака из Европе нису се успуниле, али је учињен добар корак напред у решењу И. П. по начелу народног самоодређења. Русија, је потисла, турску власт јужно од Кавказа, а Француска, на најзападнијој тачки, заузећем Алжира (1830).

Олигархиску власт мамелучких бегова уништио је намесник Мехмед-Алија, уредио је војску и управу у Египту по еврошпском узору (1811) и подигао привреду и

просвету. Као награду -за' покорење Baxaбита добио је он Арабију као пашалук (1818), а за помоћ против Грка Крит, и за сина Ибрахима Мореју. После Једренеког Мира тражио је он, као накнаду за. Мореју, за сина пашалук Дамаск, и заратио је на султана; освојио је до 18392 сву Сирију и Цилицију. Порта је прихватила руску понуду за помоћ, али посредовањем (Сила, завидних руском утицају, добио је Мехмед-Алија Сирију миром у Кутахији (1833). Ипак је Порта

“склопила с Русијом дефансивни савез у

Ункијар Искелеси (1833), којим се, као противуслугу за обећану руску војну помоћ, тајно обвезала затворити Дарданеле страним Оилама. Махмуду П реорганизоваше пруски официри (Хелмут Молтке) војску, и он обнови рат против МехмедАлије, али му војска би потучена (1839). За Махмудова наследника Абдул Меџида (1839—1861) · умешаше се Велике Силе. Француска са Тјером заузела се за Мехмед-Алију, да би везала уза се Египат. Енглеска се одвојила од Француске, придружила Русији и са њом, Аустријом и Пруском склопила на Лондонској конференцији четворну алијансу за одржање интегритета Турске (1840). Мехмед-Алија. поврати Сирију, а доби наследно намесништво у Египту и Нубији, уз плаћање данка. Џет Великих Сила склопише у Лондону дарданелски уговор (13/7 1841), по коме су затворени Босфор и Дарданели ратним бродовима свих народа.

Још од 15 века чињени су често предлози за поделу Турске. Усред турског продирања на Балкану предлагао је Бертрандон дела Брокијер (1432), после свог пута на Исток, да папа и западни хришћански владари опреме војску, коју би помогли побуњени балкански хришћани, те би Турци били протерани. Тим се плановима дуго носио његов господар, бургоњски војвода Филип Добри (1419—1467). Француски краљ Шарл УШ (1483—1408) хтео је (1495) освајачке тежње за Италијом, а Франсоа 1 (1515—1547) амбиције за немачком жруном (1515—1517) оправдати популарним обећањима крсташког рата против Турака. Луј ХТУ мислио је такође на деобу Турске између Француске (источни део), Млетака и Пољске (1685—1687). Многе су се папе бавили тим пројектима: 1513—1517 Лав Х, 1570 Пије МУ, 1594—1600 Климент УШ; учењаци размо Ротердамски 1580, Куспинијан 1541, Лајбниц 1672; разни амбициозни авантуристи, као Багртоломеј Ђорђевић 1542, Ђорђе Бранковић 1659; државници, као француски министар Сили 1607 (le grand dessein de Henri IV о европској конфедерацији од 15 држава; Турска би била. искључена из те хришћанске републике, и Турци ратом приморани на исељење или покрштење), шпански министар Алберони (1736), Талеран (1805), француски министар Полињак (1829. који је хтео да из турског територија створи

= рве