Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

компенсације за решење европских спорних питања. Француска се није никада могла, антажовати озбиљно и трајно за уништење Турске у корист европских CHла. Русија је кушала да придобије. Енглеску. Цар Никола 1 настојао је узалуд и приликом посете у Лондону (1844) и 1853 преко енглескога амбасадора лорда Симера (беутошг), да предобије Енглеску за споразум у случају пропасти Турске.

Енглеска и Француска се здружише, када је, поводом спора између католичких и православних калуђера у Јерусалиму о посед светих места (1850—1853) руски ванредни посланик, кнез Меншиков, тражио, да се Порта, једним свечаним ферманом према Русији, обавеже чувати привилегије хришћана у Турској, што би значило руски протекторат над њима. Порта је то одбила, Русија заузме Молдавску и Влашку. Турска онда објави Русији рат (1853). Француска и Енглеска (1854) и (Сардинија (1855) поведоше Кримски рат за одбрану Турске, који се сврши руским шоразом и Шариским Конгресом (25/2—16/4 1856). Аустрија, Француска и Енглеска склопише 15/4 1856 уговор, којим гарантоваше независност и интегритет Турске према париском уговору од 30/8 1856. У Кримском рату Аустрија није варатила против Русије, али је натерала на евакуацију Молдавске и Влашке, које је окупирала заједно с Турском, не постигавши да добије европски мандат за упад у Босну и Орбију (1854). При крају је натерала, Русију, да прихвати услове за мир израђене на Бечкој конференцији Сила.

Да уклони поводе за страну интервенцију, настојала је напредна струја у Турској и туркофилске Оиле, да се Турска, модернизира. Под Абдул-Меџидом (1839 до 1861) издаде Решид-пашша Хатишериф (султаново ручно писмо) од Гилхане рат киоска у сарају) 3/11 1839 као неки »лист слободе«. Њиме је обећана сигурност живота, части и својине свих поданика, уређење пореза (укидање закупљивања пореза) и војне службе. На основу овог хатишерифа издала је Порта низ реформних закона (»тензимати хаирије« — корисне, срећне уредбе). Европа је то схватила као сопр де Ћћеафте, Отпор босанске олигархије против увођења рефорама (Хусеинкапетана Градашчевића 1831, бегова 1850 до 1852) савладала је Џорта у крви. После овог задњег успеха. навалио је Омер-паша, (Латас, потурица) на Црну Гору. Мисијом Лајнингеновом y Цариграду ~ (фебруара. 1853) повратила је Аустрија збафив сио, Да би избегли одлуку Сила о четвртој тачци програма за мир у Кримском рату, израдили су велики везир Али-паша и министар Опољних Послова Фуад-паша, Хати-Хумајун (царско шисмо) од 18/2 1856. Шиме је потврђен хатишериф од Гилхане и старе хришћанске привилегије, слобода вере призната, понижавајући наBHBH 802 хришћане забрањени, државне

ИСТОЧНО ПИТАЊЕ

службе и за хришћане отворене, уведено је јавно суђење пред мешовитим судовима и проглашена је једнака вредност сведочанства хришћанина као и муслимана, модернизирани су затвори и казне, уведена. је и за хришћане војна обавева као и за муслимане, странци су добили право поседовати некретнине, уведена је једнакост пореза. за све поданике свих вера, поново је укинуто издавање пореза у закуп, уређен је буџет, подмитљивост да, се строто казни, одређено је оснивање банака, поматање продукције и уређење прометних срететава.

Али консервативна Турска није се мотла преко ноћи модернизирати и учврстити. Ђуне у источној Херцеговини (1852 до 1862), шораз 'Рурака на Грахову (1858), аграрни покрети у Босни само су провизорно смирени аграрним сеферским закоHOM (1859). Уморство консула у Шеди (1858), покољ Маронита у Сирији (1860), рат с Црном Гором (1862), услех Молдавске и Влашке да се сједине под домаћим кнезом Кузом (1859), особито уз дипломатску потпору Француске, свргнуће Кувзе и прокламовање Карла Хоенцолернског за кнеза (1866), турско бомбардовање – београдске вароши (1862) и предаја градова Србији (1867), неуспели устанак на Криту (1866—1869), признање права наслетотва. египатском вицекраљу (Кедиву, 1867) све је то показивало пропадање Турске. Енглеска је чувала њезин интегритет због опасности од Русије, која је, помоћу панславистичког покрета (вођ Ажксаков, свесловенски конгрес »славофила« у Москви 1867), бунама хришћана хтела равздробити Турску и докопати се вековног MIHља, мореуза, за слободан излаз на 'Оредоземно Море. Мидхад-паша, са, учењацима, и студентима, теологије (улемама и софтама) ставио je против тога покрета панисламски покрет. Француска је желела поста нак националних држава, Аустрија одрwaBalbe status quo, док она не добије мандат. Кнез Михаило je приправљао акшију балканских хришћана за уједињење. После пруске победе над Аустријом ,1866 настаде опасност за Француску од уједињења Немачке, и она се одлучи за одгађање акције балканских хришћана. Попуштање њиховим оправданим тежња ма, реформе (просвете, финансија, саобраћаја, по француском предлогу. од 1867) требале су то омогућити. Аустриски амбасадори у Паризу, Хибнер до 1859, и Метерних после 1859, узалуд су настојали око споразума са Француском. Аустроугарски министар Бајст тајно је шреговарао са Француском о савезу, на основу status quo Ha Балкану (1868/69). Поразом Француске (1870—1871) пропала, је антипруска политика аустро-угарског министра Спољашних Послова Бајста. На место њега, дође Андраши, који је пре (1868/69) хтео

ар · 6