Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

i | у > j |:

све остале песме, било малог или великог певања, које не улази у Осмогласник, а код којих се на једном слогу може да јави мелодија од више махова, што није случај код малога или »кратког« певања.

Глас први креће се у диг-у, са местимичном модулацијом у једноимени што, и њему је својствен обим мелодије, код песама на Господи возвах и Стиховње, од шест ступњева, додирујући, у другом случају, мали седми ступањ. — Глас други креће се у Чиг-у и Чдиг-тоП-у у обиму од шест ступњева, хватајући који пут, испод првог ступња и вођицу (УП ступањ). Глас трећи креће се у Чиг-у, у обиму од девет ступњева. Овај глас нема варијаната у мелодији, и ставови се мелодиски крећу врло правилно. — У четвртом гласу песме на Гоеподи возвах и Хвалите крећу се у диг-у, у обиму од седам тонова (од Т па до УП сниженог ступња). Пети глас се креће у штоП-у, и то на више до УП ступња, каткада и до УМ], а испод Т ступња још кварту тако да целокупан обим износи октаву, каткада нону. Шести се глас креће у диг-ттоП-у, у обиму од девет тонова. Отавови се мелодиски не крећу правилно, ни по једној у теорији признатој штоП-ској скали. Оне имају свој сопствени закон, по коме се крећу. 'То чудновато кретање, са чудним растојањем између појединих ступњева даје овим мелодијама особиту оријенталну 60ју. Овоме је гласу највише својствен корак прекомерне секунде. Трећи и четврти став мелодије на Господи возвах модулира у топ торње доминанте, док се завршни став свршава тоновима из мелодиске тоП-ске скале торње доминанте на више. — Песме на Олавословје интересантне су, што испод првог ступња дохватају, при сваком свршетку, и доњи УГ ступањ, односно терцу испод првог ступња, те би зато било погрешно схватати почетни тон као малу терцу МГ ступиња, кога мелодије додирују у своме завршном ставу, јер би на тај начин мелодије биле погрешно схваћене kao mollске, што не одговара њиховој природи. Ове мелодије почињу, дакле, са 1 стуTUĐEM, a, VI додирују на нажи, те је, према томе код ових песама хармонија Чиог-ска, а не тоП-ска. Није искључено, разуме се, и тоП-ско схватање, али је dur-CRO природније. — Мелодије седмога гласа крећу се у Чиг-у. Оне су исто тако, као и мелодије трећега тласа, направљене по једноме начину, са изузетком да су мелодије самогласне само нешто китњастије. Обим овота, гласа, је октава. — Осми се глас креће у Чиг-у. Обим мелодија је октава и полустепен. И он има неколико варијаната.

Песме великога певања су интересантније у својој мелодиској линији, јер се крећу каткада у обиму од 19 тонова (Херувимска песма ] гласа, Скажими Господи, На Синајстје Гори).

МУЗИКА.

Први | Орбин композитор, = Корнелије Станковић (1831—1865), 'забележио је у Карловцима 1855—1857 целокупно певање српске православне цркве по карловачком напеву и хармонизирао га је за мешовити хор. Станковић је поделио црквене мелодије на музикалан ритам, што је одузело мелодијама ширину, коју оне имаЈу. и која сугерира тактовну поделу тек на крају једне мелодиске фразе. После њега, (1885) 'изишла. је једна безимена песмарица, коју је израдио Оветозар Димитријевић, по певању поп Ђуре Поповића, познатог зналца нашег црквеног певања. 1887 издала је српска велика гимназија новосадска Отаро карловачко пјеније у источној православној цркви, као што поју ученици српске велике гимназије у Новом Саду сваке недеље и празника на Св. Литургији, а које је сложио за мешовит хор још 1883—1884 као шестошколац Тихомир Остојић. Остојић је 1896 приредио ново издање, попуњено. 1887 и 1891 изишао је Октојих и друго црквено пјеније, које су забележили Гаврило Бољарић и Никола Тајшановић. И они су црквене мелолије поделили на музичке а не на мелодиске тактове, и код њих је ово већа мана него код Станковића. 1889 изашла, је књига Црквено велико пјеније, које су у ноте за један глас ставили Ileтар Костић и Јефта Петровић, богослови ТУ тодине карловачке богословије. У њој има 57 песама.

Најпозитивнији резултат у бележењу црквених мелодија дао је От. Мокрањац. Он је целокупно певање српске православне цркве забележио, и упоређујући разне варијанте, очистио црквену мелодију од силних мелизама, задржавши, ипак, при томе главне карактеристике мелодиске и интервалске. Његова редакција је крајњи резултат двају варијаната: Geoградске и карловачке. Ма да он није исте упоређивао са грчким мелодијама, да би могао да каже, шта је у њима грчко а шта, српско, он је компаративни метод употребио у одабирању разних варијаната, Ma би, на крају, дао као дефинитивни резултат Осмогласник и СОтрано пјеније. Оно што музичари, који су бележили црквене мелодије раније, нису учинили, учинио је он, а наиме: поделио је црквене мелодије не на музичке ритмове, правилне, него на мелодиске, тако да је, на тај начин, сачувао ону ширину и озбиљан тон, који лежи у црквеним мелодијама. Његово је дело откупио Архијерејски Сабор Краљевине Србије пре рата, али је оригинал изтубљен у повлачењу из Србије 1915. (Оачувано је ипак то дело умножено, као ушџбеник у Богословији Ов. Оаве. До данас није штампано, а Осмогласник је изашао у издању Геце Кона. Мокрањац је велики број црквених песама израдио за хор.

На црквеној хорској композицији радили су још: Даворин Јенко, Мита 'Топаловић, Јосиф Маринковић, Стеван Шрам,

= О