Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

МУЗИКА

Влада Ђорђевић, Божа Јоксимовић, Петар Крстић, Сташа Бинички, Иса Бајић, Шетар Коњовић, Стеван Христић, Милоје Милојевић, Коста П. Манојловић, Фрања CHник, Роберт Толингер, Влад. НиколајевићШтирски. Литература: К. Манојловић, Опоменица Стевану От. Мокрањцу (1923); Гавридо Бољарић, Српско црквено певање; Разумовски, Церковноје пјеније в Росији; Нићифор Дучић, Књижевни радови; Тих. Остојић, Старо карловачко ~ пјеније у источној православној цркви; От. Мокрањац, Осмогласник (1908); К. Манојловић, O црквеној музици у Орба (Ов. Цедилија, 1991, Весник Хришћанске Цркве, 1921).

К. Манојловић.

Хрватска М. Почетци уметничке М. у Хрвата нису још довољно испитани. Ситурно је, у појединим областима, на владалачким и властеоским дворовима било певача, свирача, флаутиста, гитариста, трубача и добошара (бубњара) из Италије, Француске, Немачке и Турске, а овима су се придружили и домаћи извођачи. Изтледа да су се прве позоришне игре, које су у вези с М. изводиле у средњем веку, и да ове потичу од Турака и потурчењака. Међутим ова се појава брзо изгубила, а на нашу позоришну уметност, а нарочито на М., није оставила јачих трагова.

Независно од ових првих покушаја, под утицајем разних побожних игара (засге rappresentazioni, miracoli, misteri и слично), које смо добили у првом реду из Италије, почела су се по нашим приморским крајевима, а нарочито на Хвару, у Сплиту и Дубровнику, развијати т. зв. приказања, у којима су мотиви узети из живота свеman и из библиских легенда. Најстарији досад познати рукопис (садржи текст мука. и смрти Исусове), који је у вези са М., нашао је Кукуљевић у Ткону, на острву Пашману. Џисан је глагољицом у петнавстом веку, а препис је још старијег извора. Из каснијих текстова може се закључити, да

се код извођења. тих приказања, употре- ~

бљавало соло-певање, дуети, терцети, квартети, квинтети па и хорови, да се певало по текстовима песника, који су можда, компоновали и односне мелодије, да се при том посизало о грегоријевски корал, али да није искључено да су при том узимане и пучке мелодије. У црквеним приказањима има шта више трагова и инструменталним елементима, те се може наслућивати, да су и ови доста, долазили до изражаја. Најстарији споменик приказања, у коме су забележени и напеви, је из 16 века. Вероватно је, да су сачуване две мелодије (а сигурно их је било и више), изворне и писане у доба, када је постао и рукопис приказања, те да потиче од аутора, који је (можда на северу Јадрана) упознао ондашњу немачку нотацију. Може се слутити, да је читаво

приказање било изведено уз певање. Ове: су се игре дуго одржале, те су из градова. прешле у мања места, и постале својином народа. Последња таква игра, Приказање Св. Ловринца, била је 1832 у Старом Граду на отоку Хвару, и од ње је Кухач, по предању, записао неке карактеристичне напеве.

Особито је М. играла улогу у развитку дубровачке драме и неоспорно је, да се и Гундулићева Дубравка изводила уз локалне инструменталне ставове. Ови музички елементи су се у Дубровнику тако развили, да морамо претпоставити, да су ПЏалмотићева Аталанта (1629), М. коју »учинише дружина Испразних« и »опера од. Данице« биле скроз компоноване, и према томе, да је Дубровник, по талијанском узору, дао у опште прве опере писане на славенском језику. Ваља подвући, да је Гундулић, под насловом Аријадна, превео оперу Аријадна Отавија Ринучинија, коју је 1608 компоновао знаменити Клаудио Монтеверди, и да је Аријадна приказана у Дубровнику пре 1620. И ако су вести о музичкој репродукцији у тим извођењима врло оскудне, ипак морамо предпоставити, да се на тим представама не само глумило него и певало и свирало. То се види по томе, што је у Дубровнику постајао сталан извођачки ансамбл, са стављен од тромбона, пифера, тубета, турбатора, лутње и харфе, затим од ударача, у заимарели, табурелу и слично. Ове су извођаче добављали госпари и влада, из. трада и околине, а и из Италије и Немачке. Плаћало им се из државне блатајне, према способностима, од. 20 до 260 перпера на годину. Осим тога, о свеча– ности Ов. Блаха, из околине и суседних земаља долазили су и други инструменталисти, а влада је ове свираче награђивала (који пут је у ту сврху подељено до 200 перпера). Највероватније је, да су за разна приказања и опере узимани инструментални извођачи из кругова ових социјално нижих грађана, а да су глумачке и певачке партије изводили сами тоспари и остали грађани, удружени, по талијанском узору, у разне дружине (Испразни, Непридобитни и т. до. У другој половини 18 века, заслугом енциклопедисте Др. Јулија Бајамонта М. се у Оплиту необично развила.

Свакако, битни је карактер целог овог музичког настојања. у свима нашим приморским крајевима, а особито у Дубровнику, да је М. била у служби чисто културних манифестација.

У нашим северним крајевима гајили су М. павлини у својим школама, а по“ сле њих исусовци и фрањевци. Настави М. придавала се толика важност, да је Петар Гринер оставио 1646 закладу од дванаест хиљада форинти за ђаке, Који ће, уз остале предмете, учити и М. Од. осталог дохотка требало је набављати ђадима инструменте и музикалије. Извође-

— 912 —