Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

ИСТРА.

Svet, Miletić, Die Orientfrage (1877); Вл. Јовановић, Проблем блиског Истока. (1909): Ed. Driault, La politique orientale де Маpolćon (1904); E, v. Wertheimer, Graf J, Апагаззу (3 св. 1910—1913); Е, Engelhardt, La Turguie et је Тапжта (1882—1883); А Зећоррон, Гез гејогтез еп Тигаше (1904); С. Горјаинов, Босфор и Дарданели (руски 1907, франц. 1910); А. Балугџић, Старе и нове борбе око мореуза, Орпски Књижевни Гласник 16/19 1929: Вас. Поповић, Политика Француске и Аустрије на Балкану у време Наполеона ИТ (1925). : Б-љ. Поповић.

ИСТРА је велико полуострво, троугластог облика, на северном крају Јадранског Мора, између Кварнера и 'Тршћанског Залива. Највећим делом има природне границе: на северу ток Реке, на западу, југу и истоку море. На површини од 4.016. км“, без кварнерских острва: Цреса, Крка и Лошиња, која су под Аустријом била два политичка котара И. било ђе 37 И. (по попису 1910) 344.477 становника, што“ одговара густини од 858 на 1 км. Од целог становништва. 55% су Хрвати и Словенци, 39% Италијани, а 7% је друTHX народности. Италијани преовлађују у пет западних сутских котара, где их је 59 до 96%, у сутском котару Мотовун је Италијана тек нешто више (51:2%), а у осталима је знатно више Хрвата и (Словенаца (576 (до 99:8% целог становништва). Приморје је гушће насељено од унутрашњости, а. најређе је становништво на 'Ћићарији и на венцу Учке. Осим тога, су висоравни насељеније од долина, Сива И. насељенија је од Црвене И. а ова, је гушће насељена од Беле И.

Шрема, природним границама и најкрушнијим морфолошким цртама, И. у својој целини претставља доста изразиту висораван, која се благо диже од ниске југозападне обале према унутрашњости, па се на североистоку, у продужењу најдубље увучених делова Тршћанског и Ријечког Залива, дижу високи планински гребени. Они одвајају И. од европског трупа, а са, антропогеографеског гледишта дају „joj острвски карактер. Те су планине уједно и база полуоспрва, која је дугачка OKO 50 км, док се од севера ка југу И. пружа, дужином од 95 км. По толиким дименсијама у И. нема услова за развитак великих река.

Облици земљишта | зависе у великој мери од геолошког састава. У И. се, наиме, смењују два појаса кречњака са два поjaca флиша, т. j. терцијарног песковитог и муљевитог материјала, који се доцније "счврснуо у пешчаре, лапоре и глинце, 8, оскудан је у фосилима. Ови шојасеви се, углавном, пружају у динарском правцу, од северозапада. на југоисток. Први флишни појас заузима, ниски планински шпредео с једне и друге стране долине Реке,

којим је И. одељена од залеђа, али је са

јужне стране долине бреговито земљиште знатно шире и више но са северне. Иначе се овај шојас, који претставља, тектонску котлину, према југоистоку сужава, и код места Клане, јужно од планине Шлесца (932 M), прелази у дугу, уску потолину, која се наставља долином Рјечине и Винодола све до Новог.

Изнад флишне котлине диже се на југу кречњачки појас високог крша, који се од доњег тока Соче пружа на југоисток, и на западу образује нижи Тршћански Крш са врховима: Трстељ 643 м, Велник 546 м, Медвеђак 475 M, Прадишка 741 м, а HCточно од друма Дивача—Кланец—Градина све ширу и вишу планинску масу Ћићарију. Ова је у северозападном делу састављена, од нумулитских и алвеолинских, а на југоистоку од кретацејских кречњака. и, у мањој мери, од доломита. Супротно од флишне котлине Реке, кречњачки се појас проширује према ђугоистоку, где допре до Кварнерске обале од Реке до Мошћенице, а одатле се као уски приморски појас продужи, преко Шлеминског Залива, све до Црног Рта. Ћићарија има све одлике љутог крша, а највећи су јој висови близу Речког Залива: Гомила 1.234 M, ЏПланик 1.273 м, Учка 1.396 м.

Северну границу правог шолуострва, у географском – смислу, претстављају ~ југозападне, стрме, гдегде степенасте падине појаса високог крша, и деле га од другог флишног појаса, т. зв. бузетско-пазинске флишне котлине. И овде, као и на северу, кречњак подилази под флиш, те се шредеони карактер знатно промени, јер су на површини оголићени пешчари и тлинци. Бузетско-пазинска котлина на западу je доста широка, простире се од Трста до ШПиранског 'Залива, али се према југоистоку сужава и допире до Чепићеског Језера; само поједина парчад настављају се до Пломина и Лабина.

Четврти појас, претежно од кретацејских кречњака, гдегде и доломита, заузима целу јужну И., и геолошки и морфолошки има врло једнолик карактер. То је истарска шлоча: ниска нагнута површ, која сече боре динарског правца пружања, и од шросечне висине 450 м благо се спушта према мору.

У кречњачким пределима И. земљиште је порозно, испрепуцано, изломљено, беличасто, неплодно и без воде, са шпространим површинама без икакве вегетације и са свима облицима крша. У флишним крајевима, међутим, земљиште · је непропустљиво, испросецано малим долинама са много река, речица и бара, благих 06лика са брежуљцима и умерено високим бреговима, пуно зелених шума и ливада, поља, њива и вртова, и гушће насељено. Ипак се И. може назвати карсном земљом, јер % њене површине покрива кречњак, око % пешчари, лапори и глинци, а тек 1'5% отпада на алувијум. Али, и ако