Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

предњачком министарству Новаковићевом (1895/96), и у напредњачко-радикалним министарствима Вујићевом (1902) и Велимировићевом (1902). Написао је неколико стручних правних расправа, од којих је најважнија о Условној осуди. (O. J.

НИНЧИЋ МОМЧИЛО ДР., министар Иностраних Дела (10/6 1876, Јатодина). Гимназију је свршио у Београду, а правне науке и докторат у Паризу (1899). После свршених наука био је постављен за секретара у Министарству Финансија, а затим је изабран за професора на правном факултету Велике Школе (1902). 1912 изабран је за народног посланика у подринском округу. 1915—1919 био је, са малим изузетком, министар Финансија. Израдио је први буџет за Краљевину ОХС и спровео монетарну унификацију. У другој влади Стојана Протића био је министар Правде, а 1920 министар. Трговине. Од 1991 Н. је, са малим прекидом, био министар Иностраних Дела. За ово време склопљено je доста важних | уговора и конвенција разне природе са ближим и даљим земљама. Као представник наше земље изабран је на четвртом скупу Друштва Народа за председника финансиске комисије, а на шестој за председника комисије за разоружање. На седмом скупу Друштва. Народа (1926) изабран је за председника Скупа Народа. Од 1921 Н. је директор часописа Новог Живота. — Знатније расправе политичке и финансиске су му: La теветепкаНоп Јерваје ди travail souterrain des femmes et des enfants {1899), O порезу на приход (1901), Србија пред трговинским уговором (1902), Систем непосредних пореза у Србији (1908), Цаљ рински савез Србије и Бугарске (1904), О значају и улози српског трговца (1909), Нашше валутно питање (1920), Историја атрарно-правних односа српских тежака под Турцима (1920), Спољна политика, Краљевине (Орба, Хрвата и (Оловенаца (9 сво). Д. Поповић.

НИНЧУША, далматинска, врста винове лове, која даје тамна црна вина. И, НИСКОСНИН, врста вештачке витице, који иде од темена низ леђа до ниже кукова. Крашен је сребрним асприцама и ђинђуфама и свршава се са једном широком кићанком. У Н. уплећу своју или туђу косу па и козину. Носи се у врањском округу. 77. O.

НИЋИФОР |, византиски дар 802—811. Био је један од византиских владалаша из чиновниЧког, а не из војничког, сталежа. Био је министар финансија царице Јерине, коју је оборио тајном дворском завером. Његова, је влада показивала. све врлине и мане једног искусног али крутог бирократе. Џобољшао је реформама, унутрашњу управу, повратио је буџетску равнотежу строгом штедњом и увећањем

НИЋИФОР 1

прихода. При том је опорезао чак и црквена имања, на велико незадовољство свештеника. Захтевао је чак и од својих трупа, пред Сардиком (данашњом Софијом, у Бугарској), да бесплатно оправе градске зидине, разорене од бугарског кана Крума, но устукнуо је пред војничком побуном против такве заповести. Васпоставио је стару теорију византиских самодржаца о необавезности црквених канона за неограничену царску личност. За владе Н. Византија је, пошто је већ под Јерином и Константином У1Г претегла над самосталним словенским племенима

"у Грчкој, постигла у подвргавању тих сло-

венских маса још један успех. Пелопонески (Оловени око града Патре опсели су били тај град. Но грчки грађани Патре (како се прича, уз помоћ свог градског заштитника, CB. Андрије, који је сишао с неба, да заједно с њима брани град) излетели су изненада из градских кашија и разбили су непријатеља (807). На то је Н. једном повељом предао побеђена словенска насеља око Патре, т. ]. и њихово земљиште и њихове породице, у својину митрополитској столици (Ов. Андрије у Патри.

Н. је имао да се носи са три силна суседа: са франачким Карлом Великим на северном јадранском фронту, са. багдадским калифом Харун-ал-Рашидом на малоазиском, и са бугарским каном Крумом на трачко- македонском фронту. Против последње двојице, Н. је лично водио војске, али је претрпео тешких пораза и понижења, па је најзад, у борбама са Крумом, изгубио и главу.

Карло Велики, који је још од освојења лантобардске и аварске државе взадро у византиску интересну сферу, % који је с благословом папе Лава Ш, узурпирао и титулу римског императора, ма да су једини законити наследници те титуле и њених историских права били византиски самодржци, узалуд се обраћао Н., да му призна ту титулу. Онда се Карло реTIHO да добије на византиску штету какву знатну територијалну тековину, коју би после вратио Византији, у замену за признање речене титуле. Он је започео с Н. борбу око превласти у остатцима вивантиске провинције Венеције, Истре и Далмације. Франачке сплетке и злато створиле су у венецијанском Грацу (Аквилеји) франачку странку. Затим су се и у Венецији нашли људи, који су стару византинофилску управу заменили франкофилском, па су чак, са том новом упраBOM, приредили и један поход у византиску Далмацију. Као одјек тог похода, дошло је отпадништво Задра, па и самих Србо-Хрвата у унутрашњости Далмације, од византиског под франачко суверенство. Додуше, како су Франци били само копнена, а не и поморска, сила, адмирал цара Н., патриције Никита, стигавши са јаком флотом у северне јадранске воде,

LU Ole =