Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

НИЋИФОР П ФОКА

васпоставио је, без по муке, византиску власт у Грацу, Венецији, па ваљада и у Задру, и натерао је Карлова сина Пипина, постављеног од оца за краља. Италије, на закључење примирја (807). Али по одласку Никитину, Џипин је опет 06новио непријатељства. Нова византиска. ескадра. вратила се, не могавши ПЏипину ништа. Шта више, Пипин је наскоро заузео све остатке византиске провинције Венеције (810). Византиска флота, која се поново појавила, успела је само да спречи Шипина, да не заузме и остатке византиске Далмације.

Тада је и Н. увидео да је изгубио игру. Имајући на врату не само Карла, него и Крума и Харун-ал-Рашида, цар се одлучио, да склопи са Францима мир. Карло је и сада тражио од Н. признање титуле римског императора, а нудио му је натраг један део својих освојења на византиском северном Јадрану, т. ]. Венецију и романске (латинске) градове у далматинском приморју, без Истре и без суверенства над хрватским кнежевинама. Шта више, Карло је допустио посланику цара H., ma већ на свом повратку у Цариград, т. ]. још пре него што Н. пристане на понуђене му услове, обнови византиско господарство у Венецији. Царски је посланик тако и урадио (811). Но у том је Н. погинуо у боју са Крумом, а. мир са Карлом на наведеној основи склопио је наследник цара Н., Михаило 1, уговором између његових изасланика и Карла. у Ахену (819).

Још је торе Н. прошао са Харуном. Он је одрекао Харуну данак, који је овај био наметнуо Јерини. Последица, је била провала калифина у византиску Малу Азију, и Н. страшан пораз, при коме је он чак и рањен (804). Византиска Мала Азија остала је отворена ~ свакогодишњим арабљанским најездама, све док Н., молбама и поклонима, није склонио Харуна на обнову мира (807).

У том се цар заплео у борбу са новим бугарским каном, силним освајачем Крумом. Бугари су се већ били опоравили од ударада византиског цара Константина У Копронима. Још ва владе Константина. УТ и Јерине, бугарски кан Кардам постао је бич Византије. Јерина, ослепивши сина, и оставши сама на престолу, ваљада је закључила, с Кардамом неки мир, по цену данка. Међутим, код Бугара је завладао енергични и амбициозни кан Крум. Н. се, не знамо зашто, завадио с њим, можда, зато што је и њему, као пре Харуну, одрекао плаћање данка. Дошло је и до рата. На царев упад у Бугарску (807), Крум је одговорио упадом у Македонију (808) и разорењем Сардике (Софије, 809). Н. је то вратио разорењем бугарске престонице Плиске (809), и затим новим, још већим походом, којим се спремао да сасвим уништи бугарску државу. Залуд га је Крум

преклињао за мир. Цар је продро у Плисеку, и порушио Крумов двор. Поновна канова молба за измирење није ништа, помогла. Напротив, цар се, изгледа, дао у потеру за Крумом, по балканским кланцима. Но једне ноћи Крум је изненада ударио на византиски логор. У хаосу, који је настао, изгинула је готово цела византиска војска и сам Н. После победе Крум је нашао царев леш, одсекао му тлаву, изложио је Бугарима на углед, па је онда од лубање направио сребром оковану купу за вино (811). Д. Анастасијевић.

НИЋИФОР | ФОКА, звизантиски цар 963—969. Био је из старе византиске војводске породице, | јерменског – порекла. а пре зацарења прослављени византиски тенерал. У тајном споразуму са раскалашном царицом Теофанијом, удовом Романа II, с којом се после венчао, побунио се, на челу својих малоазиских трупа. против намесништва малолетних Романових и Теофанијиних синова, царевића Василија ПЏ, доцнијег Бугароубице, и Константина, прогласио се за цара, продро је у Цариград, збацио је намесништво, и завладао је Византијом као трећи самодржап, уз двојицу Романових законитих наследника. Н. је и на престолу остао силан освајач, сјајни повратилац старих византиских земаља, изгубљених у прошлим вековима, велики империјалиста, жељан да обнови некадашњу Јустинијанову римеко-византиску империју. Као цар, Н. није, због невештине својих војвода, могао повратити од афричких Арабљана (Сицилију. Византиска војна експедиција претрпела. је слом, тако да је Византија са фатимидским калифом у Кајруану. морала закључити мир, напустивши и последње своје територијалне остатке у Сицилији (967). Но дотле су друге Н. војводе повратиле од Арабљана острво Кипар (964/65). Сам цар довршио је освојење Киликије, отео је азиским Арабљанима Месопотамију и северну Сирију са старом метрополом Антиохијом, а, стао је терати Арабљане чак и из Феникије. На западу, где је Византија још држала јужну Италију, Н. је. преко својих тамошњих храбрих дивизијара, одбранио ту област од освајачких. насртаја Отона 1 СОаксонског, освојиоца северне Италије и Рима, и новокрунисаHOP западног римског императора (од 962). Охоло је примио у Цариграду Отонова посланика, Лијутпранда, епископа кремонског, који је дошао да, у име свог владаоца, проси једну византиску принцезу за Отонова сина, Отона П, и да тражи византиску јужну Италију у мираз (968).

На Балкану, Н. је хтео да сруши и освоји Симеоново бугарско царство, које је опало под Симеоновим сином, Петром, и да балканску границу Византије по-

— 92. —