Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

ново помакне на доњи Дунав, где је она била за Јустинијана |. Златом и Ддипломадијом, Н. је прво бацио на Бугарску Русе, под јуначким кијевским великим кнезом Свјатославом (968). Но Свјатославу се и самом допала Бугарска, те се одупро захтеву Н., да се из освојених северних бугарских области врати натраг у Кијев. Убрзо после тога Јован Цимисхија, у дотовору са Теофанијом, убио је наследио Н.

Још док је био генерал, Н. се упознао са побожним монахом Атанасијем. па је и сам добио вољу да иде у калуђере. Дао је Атанасију, из плена, задобивеног при

освојењу Крита, велико блато, којим је.

Атанасије подигао, за себе и за свог пријатеља H. данашњу светогорску лавру Св. Атанасија (963). Литература: С. Зсћитђегвег, Мсбрћоге Рћосаз (19239), Д. Анастасијевић.

НИЋИФОР ГРИГОРА (1295 — после 1359), византиски Грк. Родио се у Малој Азији (Пафлагонији), али је још од младости делао у Цариграду. Н. је био најмногостранији научник и књижевник У Византији за време последње династије Палеолога: историчар, класички филолог, беседник, песник, философ, богослов, па чак и астроном. Захваљујући својим астрономским знањима, Н. је ушао у историју календарске реформе. Заједно са неким ранијим претечама на западу, Н. је предлагао поправку календара. 1 је свој нови календар поднео Андронику П (1325). Цар је одобрио ствар и у начелу и у појединостима, али ју није смео извести, бојећи се отпора других XDHшћанских народа. .

Н. је 1326, заједно с другим царевим посланицима, отпутовао у Орбију, Стевану Дечанском. Отуда се није хтела вратити у Византију ташта СОтеванова, Ирина, кћи Метохитова, а жена синовца. Андроникова, цезара (пређе паниперсеваста) Јована, умрлот у српској престоници Скопљу. Ирина се стидела доћи натраг, јер су њен покојни муж и она отишли у Орбију са злим намерама против свог цара и своје домовине. Они су намеравали да српском помоћу отму Андронику Солун и Македонију, па да Јован ту оснује себи засебан престо. Посланицима је био задатак, да натоворе удовицу на повратак у Цариград. Ирина је, упутивши Н. у пратњи једног Орбина, преким путем у византиску престоницу, пошла, са осталим посланицима, · такође својима, али преко Солуна, где је, према последњој мужевљевој вољи, имала да та сахрани.

Када, је Андроник ПШ збацио деду Андроника П (1328), страдале су и његове присталице. Метохит, давнашњи пријатељ Н., изгубио је тада положај, слободу и имање. Безопаснији Н. кажњен је само

НИЋИФОР ГРИГОРА

царском немилошћу и одузимањем имања. Н. се онда сав предао научним студијама. Али та је из његова кабинета поново извео у животну борбу некадашњи католички, затим православни, монах Bapлаам, изазвавши та на јавни научни двобој. Н. је над њим одржао сјајну победу. Према таквом успеху Андроник Ш није остао равнодушан. Н. је постао и његов љубимап, добио је натраг своје имање, вратио се професури, својим ученицима и другим јавним дужностима.

Но после смрти Андроника Ш (1341), за време грађанског рата између династије Палеолога и Јована УЈГ Кантакузина, % нарочито за време Кантакузинове владе, Н. су снашле нове беде. Пошто је дуго крио своје мишљење, он се најзад, на молбу – Варлаамова ученика – Акиндина, умешао у тадашњи богословски спор око уисихазма«, спор који је још под Андроником 1Ш изазвао немирни Варлаам, житошући као јерес веровање светогорских калуђера »исихаста« (»ћуталица«) о нествореној божјој светлости, показаној ученицима Исусовим на гори Тавору, и о мотућности да се та светлост види сталним немим тледањем у свој пупак. Ма да је дошљак Варлаам, због свог гледишта, осуђен и проклет на цариградском сабору Андроника Ш (1341), ма да је и Акиндин погођен проклетством на сабору удове Андроникове, царице Ане (1347), Н. је још пред овај други сабор храбро стао Ha страну Варлаамоваца, ухвативши се и сам у коштац са тлавним браниоцем »исихазма«, ученим и речитим Григорјем Паламом, и са његовом моћном странком. Пошто се Варлаам, после осуде на Андро-

никову сабору, вратио у своју отаџбину ·

Калабрију и у своју првобитну католичку веру, и пошто је и Акиндин, убрзо после Анина сабора, ишчезао са позорнице, са-

· кривши се негде у Византији, Н. је по-

стао вођа, и као најглавнији адвокат Варлаамоваца. Њега би вероватно још царица Ана, одмах после свог сабора (1347), протерала и затворила, но у то је Кантакузин продро у Цариград, и зацарио се силом поред законитог цара, Анина сина, Јована У Палеолога (1347). Нови владаmam je био стари пријатељ Н., али је и он натињао ПЏаламовцима, који су имали за собом већину византиског свештенства, а сем тога представљали су вајкадашњу источњачку калуђерску мистику, насупрот Варлаамовој западњачкој сколастици. Ипак, Кантакузин је све покушао да Н. лепим отргне од Варлаамоваца. Но H. је упорно ратовао за своје богословско уверење и за своју странку. Тада је и Кантакузин сазвао још један сабор (1351). И. се онда закалуђерио, па је затим са својим присталицама, · предстао сабору. Али је и овај сабор анатемисао Варлаамовце. Додуше, име Н. није било поменуто у анатеми, нити је његовој личности учињено какво зло; он је пуштен да се

ЊИВА