Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

Духа, Привјетствованија различнаја в дни рождества Христова, Пропедија Олагочестија и должностеј христијанских. Његов Епитом или краткаја сказанија свјашченато храма, риз јего и т. д., који је написао 1741, штампан је у три маха после његове смрти (1768, 1788 и 1805). Р. Грујић.

НОВАКОВИЋ МИЛЕТА ДР., професор Университета. (12/12 1878, Београд). Гимназију је свршио у Београду, а правни факултет и докторат права у Паризу. 1906 постављен је за доцента, и од тада је стално на Университету. 1920 изабран је за редовног професора. 1921 и 1924 био је делегат на Скупштини Друштва Народа, а 1923 био је шеф делегације за закључење конвенција са Бугарском. Почасни је доктор Отрасбуршког Университета. Најзнатнија су му дела на француском језику: Међународно изборно суђење од 12 до 15 века; Будућност Србије, а на српском: Друга Хашка Конференција Мира. Србија и Дунавско Питање, Рад Хашког Изборног Суда, Друштво Народа, и знатан број чланака и расправа по домаћим и страним правним часописима.

M JI

HOBAHOBMR СТОЈАН, политичар и научник (1/11 1842, Шабац — 18/2 1915, Ниш). Основну школу и гимназију свршио је у Шапцу, Велику Школу у Беотраду (права и философију). 1865 постао је професор гимназије у Београду, 1872 библиотекар Народне Библиотеке и кустос Музеја. 1873 (априла) био је министар Просвете. Отпочео је одмах да саставља закон о средњим школама. Октобра 1573 постао је наново библиотекар, новембра 1874 опет министар Просвете, 1875 професор Велике Школе. 1880 био је по трећи пут министар Просвете, и тада је извршио уређење основне и средње школе и црквених питања. 1888 постао је члан Државног Оавета, 1884 био је министар Унутрашњих Дела и опет члан Државног Савета. Од 1886 био је посланик у Цариграду до 1891, и наново 1897. Доцније је био посланик у Паризу и (1899—1902) у Петрограду. 1909 је био министар председник (за време“ анексионе криве). 1912 заступао је Србију у Лондону, у шреговорима, са Турском. Припадао је напредној странци, а после Гарашанинове смрти био је и вођа странке.

Н. је у својим радовима обухватао целу словенску филологију, и језик, и књижевност и историју, народну и културну (право и сл). Имао је увек широк видик и давао је погледе, који су имали широк синтетички карактер. Ђавио се књижевношћу у младости и под старост.

Н. је писао оригиналне песме и шреводио је. Своје песме, које критика није добро примила, издао је у књизи Шеванија, Г (1862). Приповетке ву му: Несрећни

анђелак. (1862), Коб (1868), Лепа Нере-

НОВАКОВИЋ

ћанка (1863). Вампир (1863), Калуђер (1565). Издао је такође (1366) Домаћи пријатељ, забавник са календаром. Ватим је издао преводе: М. Чајковског Крџалију (1863), Валцер (с руског 1863), Кавкаски роб А. С. Пушкина (1868), Гражину А. Мицкјевића (1867), Шаулину Сасовицу А. Дружинина. (1908). Путописне белешке 00јавио је Н. у овим радовима: (О Мораве на Вардар (Годишњица, 13), Бруса (Летопис, 173), Под зидинама Цариграда, (Годишњица, 11). Уређивао је часопис Вилу (1865—1868). Превео је Ранке-а Зег веће Revolution (1864, 1892), Шера, Историју опште књижевности (1872—1874), Волтеровог Карла ХП (1897), 1918 издао је историски роман Калуђер и хајдук.

Н. представља у нашој науци слависту онога кова, којега су били код Чеха Добровски и Шафарик, код Оловенаца Копитар и Миклошић, а у нашем народу В. Јагић. Истина Н. се морао често одвајати од својих научних радова, да би се посветио различним политичким пословима и административним дужностима, али Ta ипак интересовање за научни рад није никада напуштало. Можда је због тога његов рад тако исцепкан, подељен на врло велики број засебних радова из наше историске прошлости, политичке, књижевне и језичке.

Н. је био ученик Ђ. Даничића. Даничић је запазио у њему велике способности. Н. је стално пратио развитак словенске науке поменутих струка и давао јој је прилоте са наше територије, која је била у том правцу још врло мало обрађена. Већа систематска! дела дао је Н. у почетку свога рада: Српску библиографију, која ни до данас није попуњена делима новије књижевности, и потпуну школску траматику нашег језика. И ако Н. нема, великих специјалних језичких испитивања, и поред несумњивог талента. он је умео, на, основу Миклошићева и Даничићева материјала, да изради приступачну, заокругљену, лепо изложену граматичку целину нашег језика. У томе се огледа Н. »еимплификаторски« таленат, да ствари упрости и да их изнесе у лако разумљивом облику. Што се тиче самог материјала у његовим граматикама изнесенот, OH је, наравно, био у зависности од тадашње науке, наше и словенске. Њене празнине, које су у то време биле веће него данас, огледају се и у Н. граматикама. У питањима књижевно-језичким . није био претерани пуриста. Он је представљао напреднији ступањ развитка у томе правцу него многи његови савременици. Н. је заслуга што је Орпска Краљевска. Академија, за чије стварање Н. има великих заслуга, отпочела, прибирање материјала, за велики речник нашег књижевног језика. И ако је био Даничићев ученик, Н. се није ограничио само на оно поље рада, које је Даничић обрађивао. Од првих PO-

= ТО —