Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

Општа словенска азбука (Млада Орба-

дија, 1871), Филологија. и језик (приступно.

предавање, 1871), Стари српско-словенски буквар (Гласник, 34), Буквари за Србе од 1797 и 1734 (Гласник, 44), Џпе вгаштmaire comparće des Јапвиез зјамез [Revue linguistique, 1872), Transcription de la landue serbe [Revue linguistique, 1872), Byтарски зборник писан прошлога века народним језиком (Старине, 6), Стара штампања за Бугаре (Рад, 37), српски одељак у речнику Кратак речник шест словенских језика (1885), Језик старе српске цркве (Хришћански Весник, 1889), О употреби полугласника Ђ у српскословенској и бугарскословенској књижевности (Рад, 44). ) македонским дијалектима дао је Н. добар материјал (Јагићев Архив, 1, 12, 15) и израдио је одличну студију за своје време о употреби ћ и Ђ у њима (Глас, 19).

Своје мисли о савременом књижевном језику Н. је често износио, показујући у исто време и потребу састављања великог речника савременог књижевног језика: исп. о томе његову врло добру оцену Даничићева. Огледа (Рад, 45), затим његову Посланицу Српској Академији (Глас, 10). 0) развитку науке о језику у 19 веку и књижевном језику товори Н. и у овим својим студијама и товорима: Ђуро Даничић или филологија и књижевни језик српски 1847 и 1877 (1878), Белешке о Ђури Даничићу (Годишњица, 8), Мир пепелу В. С. Караџића (1897, исп. још о Караџићу његов чланак: Вук Караџић и Н. И. Надеждин, Годишњица, 26), Копитару (говор, 1897).

Н. је објаснио и приличан број речи нашег старог законодавства и споменика културног живота: Џаланка, паланга, полуга, Брвеник (Годишњица, 2), IIpacka, прасква, бреска, бресква (Годишњица, 3), Гламеко сребро (Јагићев Архив, 3), Калпак, челенка (Отаџбина, 15), Оебар, почтен, меропшина (Јагићев Архив, 9), Лонпа, (Архив, 9, Годишњица, 9), Отаник (Архив, 10), Град, трт, варош (Наставник, 1892), Гиџа (Јатићев Архив, 20, Годишњипа, 17), Соће, сокалник (Јагићев Архив, 27, Годишњица, 26), Ћувендија (Јагићев Архив, 27), Параспор (Јагићев Архив, 28, Годишњица, 96), Поша јањичарска (Јатићев Архив, 28, Годишњица, 26), Дебрц и Кодељева (Јагићев Архив, 28), Сулундар (Јагићев Архив, 29), Цегар (Јагићев Архив, 32, Годишњица, 30), Рпинија (Јатићев Архив, 33), Варзило, премуж (Јужнословенски Филолог, 2). Сличних тумачења. речи има и у другим Н. делима, нарочито у делима о старом нашем праву и старом државном уређењу.

Н. је врло много урадио у нашој филолошкој науци. Он значи целу епоху сталнот, вредног и успешног рада у свима њеним правцима. :

Литература: Библиографија Н. радова у Годишњаку 24 Српске Кр. Академије: Споменица Стојана Новаковића, (Орпска Књижевна Задруга, бр. 157); А. Белић,

НОВАКОВИЋ

(0. Новаковић у својим линтвистичко-филолошким делима (Просветни Гласник, 38, 339—348, 410—423): В. Јагић, Измјене мисли о нашим народним стварима прије тридесет тодина (Књижевни Југ, 11). А. Белић.

Н. је ушао у историске студије преко филологије, едиције историских извора и историске географије, готово 20 година после почетка свог књижевног рада, са расправом: Земљиште радње Немањине (Годишњица, 1, 1877). Савестан и напредан, написао је Н. овај свој први историски рад ванредно добро. Ушао је у њему и у теоретско расправљање, онда код Орба, сасвим нових, питања, о утицају земљишта. на историски развој. Као филолог, није се могао Н. отрести филолошког метода, али је већ од почетка настојао да се отргне од уског филолошког хоризонта. Због многоврености својих научних занимања остао је Н. радник у неколиким научним областима, али је највише радио на граници између историје и блиских научних дисциплина. Ушао је прво у она историска

· питања, која су на граници између геогра-

фије и историје, па онда и у проблеме, који су на међи између политичке и културне на једној, и правне и литерарне историје на другој страни. Н. се први од модерних српских историка издигао до смелих планова о великим историским монографијама, које би обухватале He само поједине догађаје или личности, него и читаве развојне серије и тако обрађивале процес настајања и развијања. по0јединих институција или низа чињеница одређене врсте.

Н. је био савестан истраживач извора, и још бољи сабирач материјала (у стилу свога учитеља Даничића), те је издао огроман број историских и литерарних извора. До научних резултата стизао је Н. више притиском множине утврђених чињеница, нето оштроумним расправљањем и комбинирањем. Али се Н. бацао и на комбинације, често веома смеле и готово редовно несрећне, јер дивиниторскота духа није имао. Приказивање му је развучено, често заплетено, али има у њему и одличних места по снази научног убеђења и националне вере. Око самог начина приказивања није се |. много паштио, као сви полихистори, али је до концепција много држао, и по њима, је он један од најзнаменитијих модерних српских историка. Био је, иначе, потпуно свестан тешкоћа и заосталости научног историског испитивања MH приказивања, код Срба. Овоје схватање целокупног српског историског развоја није И. нигде систематски изнео, него само у глосама уз Јиречекову Историју Орба, и то много песимистичкије него у својим политичко историским чланцима, пуним храброг оптимизма, и у једној својој фантавији (Након сто година, 1911) о будућем српском

1 —— 2108 -——