Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

НОВАКОВИЋ

и југословенском развоју, која се показала. као тачно пророчанство.

Главније радове Н. је прво избројао Св. Вуловић у Годишњаку Орпске Краљевске Академије (1, 203—216): а у Годишњаку 24 побројани су сви радови и сва издања, Н. до 1911 (379 бројева). Најважнији су међу њима, из историје, ови: Законик Стефана Душана, цара српског, 1349 и 1354 (1870), Земљиште радње Немањине (Годишњица, 1, 1877), Вијенац и Диадима у српским крунидбеним церемонијама (Рад, 43, 1878), Ново Брдо и Врањско Поморавље у историји српској ХТУ и ХУМ века (Годишњица, 3, 1879), Српске Области Х. и ХП века (Гласник, 48, 1580), Хералдички обичаји у Срба у примени и књижевности (Годишњица, 6. 1884), Последњи Ђранковићи у историји и у народном певању, 1456—1502 (Летопис, 146—148, 1856), Пронијари и баштиници (Спахије пи читлукесахибије). Једна тлава из пространијег дела Народ и земља у старој српској држави (Глас, 1. 1887), Село. Из дела Народ и земља у старој српској држави (Глас, 24, 1591), Превод Ранкеова дела Србија и Турска у деветнаестом веку, с Н. знаменитим уводом, 1892; један део је Н. превео 1864. Манастир Бањска. (Глае, 32. 1899), Град, трг, варош. Неколико страна из дела Градови и тргови у старој српској држави (Наставник, 1892), Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима. Легенда о Владимиру и Косари (1893), Стара српска војска. Историске скице из дела Народ и земља у старој српској држави (Ратник, 1893), Срби и Турци ХЈУ и ХУ века (1893): преведено на немачки, Струмска област у ХТУ веку и цар Стефан Душан (Глас, 36, 1893). Законих Отефана Душана, цара српског 1349 и 1354, друго издање (1898), УШШез еб с165 du moyen d4de dans lEKurope Occidentale et dans la Peninsule Balcanique {Archiv Tur slav, Philologie, 25, 1903), Устанак на дахије 1804 (1904), Ичков Мир (Глас, 66, 1903), Васкре државе српске (1904, три издања; преведено на немачки), Турско царство пред српски устанак 1780—1804 (Орпска Књижевна Задруга, 1906), Матије Властара Синтатмат (1907), Уставно питање и закони Карађорђева времена (1907), Јован Отерија Поповић, 1806—1856 (Глас, 74, 1907), Византиски чинови и титуле у српоким земљама УГ-—ХУ века. (Глас, 78, 1905), Les problčmes serbes a4 loccasion du livre »Geschichte der Serben. Von Constantin Jireček« [Archiv fur slav, Phil, 33, 1912, 34, 1913; српски с натписом: Неколика тежа питања српске историје, Годишњица, 31, 1912 и 32, 1913), Немањићске престонице. Рас-ПЏауни-Неродимља (Глас, 88, 1911), Законски споменици српских држава средњег века. (1919).

Литература: . Радојчић, Стојан Новаковић (Бранково Коло, 17, 1911): Ст.

Станојевић, Историски рад Стојана Новаковића (Споменица Ст. Новажовића, 1921). Н. Радојчић.

Н. је почео своју политичку радњу као министар Просвете у Ристићевој влади од 1873. После тога био је министар Просвете у Чумићевој влади од 1874 и у влади Данила Стефановића од 1875. Испрва присталица Ристићев, Н. се већ у време Стефановићеве владе убрајао у консервативце. 1880 био је један од покретача Видела и оснивача напредне странке, а крајем те исте године ступио је у Пироћанчеву вла-' ду као министар Просвете. Овога пута остао је на челу просвете скоро три године и извршио је многобројне реформе, од којих су најважније биле завођење обавезне основне наставе и прописивање новог наставног програма за гимназије. у коме се настави позитивних наука дало много више места него настави класичних језика. 1881 Н. је дошао у сукоб са митрополитом Михаилом; митрополит је био разрешен, али како су све владике стали на његову страну, Н. је морао да, уз припомоћ карловачке патријаршије, промени цео Архијерејски Сабор. У Гарашаниновој влади од 1884 Н. је био министар Унутрашњих Дела, али је већ идуће године дао оставку, јер му се чинило, да Гарашанин сувише попушта, с једне стране, краљу Милану. а с друге страним банкама. 1885—1892. Н. је био посланик у Цариграду и урадио је ту врло много за отварање српских консулата и српских школа у Македонији. 1895 образовано је под Н. председништвом напредњачко министарство, које је извршило конверсију државних дугова, и склонило цариградску патријаршију да постави Србина за владику у Призрену. Напредњачку спољашњу политику, која је дотле била аустрофилска, Н. је начинио русофилском. Крајем 1396 Н. је одступио од власти. а одмах затим напредна се странка растурила. Крајем 1897 постављен је НЕ. наново за посланика у Цариграду, почетком 1900 премештен је у Париз, одакле је исте године отишао у Петроград. 1905 пенсионисан је.

1909 Н. је био председник владе свих странака, која је. имала да реши спор који је настао између нас и Аустрије поводом анексионе кризе, и под том владом Орбија је била принуђена да призна анексију формалним начином. 1912/13 Н. је био наш први делегат на Лондонској копференцији. Н. је јако цењен због своје велике радне снате, методичности и истрајности У послу, дубоког познавања наших културних и националних питања и примерног патриотског одушевљења, које га је држало до смрти. Више кабинетски политичар него партиски борац, Н. је оставио трајнијега трага у спољашњој него у унутрашњој политици. C. Јовановић.

— 104 —