Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

НОВАЦ

Од мађарских краљева ковао је Андрија П као херцег хрватски (1197—1204) Н. у Загребу. Овај Н. може се сматрати као најстарији југословенски MH. Тај Н., који има натпис: Апдгеаз дих СгоанНае, у ствари је имитација фризашких денара. Почевши од времена Беле ТУ ковали су мађарски краљеви и за Олавонију. којом су обично · управљали ~ престолонаследници као банови, нарочите бановце, са натпиCOM: Moneta regis per Sclavoniam, H. na на једној страни куну, а на наличју крст пџатријарха. Од 1256 ковани су бановци у Пакрацу, а 1260 радила је већ ковница у Загребу, где је остала све до 14 века. Ти су се Н. свиђали и допирали су до Босне и Херцеговине. Последње бановце ковао је вероватно бан Никола Сеч, за време свога. првог банства (1348—1359). По типу мађарских обола био је и први Н. града Сплита. Он показује име трада (Брајан по). Није сигурно да су ковани већ под мађарским краљем Имром (1196—1204), али је Оплит ковао Н. ситурно већ у средини 13 века.

За развитак југословенског Н. били су од пресудног значаја Н. млетачке републике. Шрви млетачки Н. био је још безначајан за општи новчани саобраћај. Али око 1200. почео је дужд Енрико Дандоло, ковати. поред дотадашњег ситног ПН. млетачки грош (бг055и5 уепеНапиз) или матапан, у тежини од 2:178 т (по византиском узорку: авере Христос на престолу, реверс Ов. Марко предаје дужду заставу). Овај се Н. ковао у Млецима све до дужда. Андрије Дандола (1343—1354). Матапани су се врло брзо раширили у свим правцима, и на нашој су територији постали најважније плаћевно средетво. Сем у Италији, матапани су били подржавани у Cpбији, Босни, Византији и Бугарској. Друти млетачки Н., који је у новчаном саобраћају југословенских земаља имао улогу. је златник, цекин или дукат, код народа зван и шљивак или рушпија. Он је први пут кован 1284 од дужда Ђовани Дандола. (авере Христос у т. зв. мандорли, реверс OB. Марко предаје заставу дужду, који клечи пред њим). Дукате су Аустријанци и после пропасти млетачке републике (1797) до 1822 издавали под именом последњег дужда Лудовика Манина. Вредносна стабилност њихова учинила је, да је тај златник све до најновијег времена. био најважнији трговачки H. на Балкану. На крају 14 века допуштали су Млеци разним далматинеким општинама. које су биле под њиховом влашћу, ковање малих бакарних (Бава ши) и делимично и сребјних Н. (на једној страни је лав Ов. Марка, на другој светац дотичног града). Најстарији од ових Н. су котореки, који су ковани 1423—1640. Н. показује на наличју OB. Трифуна. Кратко су време ковали: Шибеник (Ов. Михаил), Задар (Ов. Симеон), · Трогир (CB. Лаврентије). Сплит (Ов. Дујмо), Хвар (Св. Стефан), Стари Бај

(Св. Ђорђе). На крају 19 века Млеци су, ковали за целу Далмацију сребрне комаде (за 20, 5, 4 солда) и бакарне (зојаш и gazetti) Cc натписом: Оаш. ек АЊап.

Млетачки и нарочито византиски Н. били су узорци за старобугарски Н. He o6зирући се на један златник Сермона, браниоца Сирмијума против Василија П, почео је Асен П (1218—1241) издавати бакарне фоларе, који су подражавали византиске пштшт зсурћан. Његови наследници издавали су грубе имитације млетачких матапана. Најчешће се налази на нашој територији Н. Ив. Александра (1331 до 1355), Ив. Страцимира (1360—1396) и Ив. Шишмана (1371—1373). Са уништењем старобугарске самосталности од стране Турака (1396) свршава се и бугарско ковање Н.

Међу свима југословенским Н. старосрпски су најмногобројнији и најразноличнији, и ако су били ковани два столећа при крају средњега века. Поново вађење руда из староримских рудника сребра за владе Драгутина (1276—1316) и Милутина (1282—1391) био је непосредни повод за прво опсежније ковање српског Н. Али, изгледа, да је још Урош 1 (1243 до 1276) на крају своје владавине почео с издавањем сребрног Н. Српски је Н. осим натписа потпуно у прво време и у тежини подражавао млетачке грошеве. Први калупи резани су од италијанских (млетачких) мајстора, а новац је кован у Брскову. на Тари. Прва вест 0 Grossi de Вгезсома је из 1277. Али брзо су они постали у тежини п изради лоши, тако да су Млеци 1282 били принуђени, да против тога протестују. Првобитни тип (аверс: Св. Стефан предаје српском краљу заставу) ускоро се мења, место заставе има крет патријарха. Док је на предњој страни још за дуго време остао тип Христа на престолу (тек од цара Душана налазе се поред тога још и други типови, на пр. Христос у мандорли и т. д.), има на наличју већ за време Милутина и Драгутина разних представа (краљ на престолу. краљ стоји). Пошто су калупоресци били италијански мајстори, то су и натписи латински. Новац са словенским натписом је млађи. Има та од краја Милутинове владе и од Владислава Ш и Стевана ДечанCROP. За време цара Душана старосрпско ковање Н. достигло је свој врхунац. На старијим комадима. зове се Душан још тех Казсјае, де1 бгаНа, гех и т. д. После крунисања (1346) он се зове на Н. шарегајог или »цар«. Старим типовима оп је придодао још лик јахаћег краља, натпис у више редова, шлем са разним накитом по т. JI. За његове владе прво су се ковали полудинари. Душан је ковао Н. и у Котору, са ликом Ов. Трифуна, а исто тако син му, цар Урош, који је у Србији углавном ковао са уобичајеним типовима. Од Уроша има пи улцињеки Н., са ликом Бо-

тороднце, која стоји.

= 105 —