Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

Поред Брскова. постојале су тада и друте ковнице: Рудник и Ново Брдо. Под царем Урошем почело је опадање државе, што се види и по многобројним Н. појединих великаша, чији су типови постали веома монотони. Они имају на наличју само натпис у више редова. Тежина је јако редуцирана. Најчешћи је Н. краља Вукашина, кован у Призрену. Има Н. и од његове жене и синова Марка и Андријаша. Даље су ковали П.: деспот Драгаш, жупан Никола Алтомановић, жупан Гропа из Охрида, градови Призрен и Окопље и т. n. И од Баошића има више типова Н.: Ђорђе 1, Ђорђе П Страцимировић и Baoma IH. Кнез Лазар се на Н. највише звао »кнез«. Од њега и од његовог сина; Стевана има многобројних врста. На њетовим Н. има најстаријих италијанских натписа, доказ да су мајстори у ковницама били још Италијани.

У новчарству се примећује тада извесно колебање тежине. Стога се тада плаћало често осим кованим Н. и сировим сребром и сребром у полугама које се дазало по тежини. Врло су разнолики били и. Ђорђа Бранковића (1427—1457) последњег српског владаоца, који је ковао Н. у средњем веку. Најуобичајенији новчани лик био је лав, спојен често са монограмом деспота, а понегде и сам монограм. Ђорђе Бранковић је ковао Н. и заједно са, мађарским регентом Јованом Хуњадијем или са босанским краљем Стефаном 'Томашем. Ковао је и Н. који су носили име његово и његовог сина Лазара. Н. деспотов кован је у Новом Брду, Руднику, Омедереву, Оребрници и т. д.

Стари српски владари нису ковали златан Н. Џерпере, о којима се товори у повељама, или су инострани златници пили су, као што је то споменуто, само рачунска јединица. Тобожњи златни перери Милутина, Душана, Уроша, Букашина и Лазара су модерни фалсификати. — И бакарни Н. био је кован само појединачно, и то под утицајем византиских јоПез за традове на обали. Ови градови су ковали бакар и“ за себе, без навођења. владара, на пр. Котор, Стари Бар, Улцињ, Дриваст, Свач (Шас), Окадар. На предњој је страни био дотични патрон града, слично као доцније за време млетачке владавине. У последње време појавили су се бакарни комади византиског типа са, грчким натписом: 5Збејапоз гех о О(иКаз) и Копзеаппо5, Можда је то Н. краља, Радослава. Али овај Н. свакако није имао никаквог утицаја Ha развитак старосрпCROP новчарства.

Успело подражавање ~ млетачких PDOшева од стране српских краљева потакло је босанске банове Павла и Младена ПТубића. да исто то чине. И ако знамо да су крчки кнезови имитовали босанска JIOдражавања, ипак изгледа. да покушај 60санских банова. није успео, јер се бан Отеван II Котроманић (1313—1358) угледао

НОВАЦ

у ковању свога Н. на дубровачки Н., који je имао у новчаном промету Босне домипџантну улогу. Изгледа, да су његови најстарији Н. они, који показују Ha једној страни дубровачког Св. Влаха, а на друтој страни бана, који седи. Његов доцнији Н., који је задржао дубровачку, новчану стопу, показује на место Ов. Влаха лик Христов. И на наличју. су се јавили, под утицајем српског Н., други типови. Твртко 1 ковао је као бан такође Н., који је одговарао дубровачком. Од када је био крунисан, изгледа да је одустао од ковања Н. Од Тврткових наследника, Дабише. Остоје и Остојића, нема босанског Н. Тек Твртко П почео је 1436 са издавањем великог сребрног Н., који“ показује земаљског патрона (СОв. Грегора Назијанског. Краљ Томаш наставио је ово ковање. Последњи владар, Стефан Томашевић, чији се Н. најчешће налази, изједначио је свој Н. са дубровачком новчаном стопом, а Никола Илочки. са мађарском. На њетовим Н. се види (Ов. Богородица, лик мађарскот Н. У Сплиту је ковао у почетку 15 века херцег Хрвоје свој Н., који показује градског заштитника Ов. Дујма. Дубровачки новчани систем је спајање оба, за источну трговину најважнија новчана система, византиског и млетачког. Тај систем је био потврђен статутом од 1979, и од свих југословенских новчаних система. најдуже је трајао. Са ковањем. Н. тек се доцније почело, како од бакра (минца, ТоПаго), тако и од сребра (динар, grosso), при чему су ишли 30 бакарних минца у један сребрни динар. Тачан почетак ковања Н. у Дубровнику није ситуран. Пре 1294. изгледа, да се имитовао, са приватне стране, римски бакарни Н., који је доцније законом признат. Ковање сребрног Н. почело је у почетку 14 века. Дубровачки (динар, који je био мало лакши од млетачког (1:951 ут), показује на аверсу стојећег заштитника, града, Св. Влаха, са натписом S. Blasius Ragusii, a па реверсу стојећег Христа у мандорли. Тај је тип био узет од млетачких дуката. Од 1370 били су ковани и сребрни полудинари. Тип динара остао је са незнатним изменама, углавном до почетка 17 века исти, али је Н. у тежини и у смеси постао лошији. 1626 добио је динар нову форму: аверс као пре, са назначеном тодином, ревере Христос међу звездама, и натпис Tuta заји5, 1697 начињен је, по узорку пољског троструког гроша, који је онда, био већ врло раширен на Балкану, т. BB. артилук, у вредности од 3 динара. У место минце. ковао се од 1678 (с назначеном тодином од 1682) бакарни солад, у вредности од 5 минца. Затим је следовало ковање сребрних перпера (12 динарића), а од 1708 ковање ретке шкуде (3 перпера) и полушкуде. Ковање изгледа да није било срећно, јер су се 1722 и 1723 ковали сребрни дукати (40 динарића) и 1725 (CG прекидом до 1779) с ослањањем Ha

— 109: