Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

НАДИНСКО БЛАТО

од Гота. Касније се опет подигло. За турског тосподства. над местом Н. била. је јака тврђава са торњем, у којој је (1620) седело 5 ага, 1 кадија и 1 диздар, седиште једне од 6 капетанија личког санџака. 1647 освојили су Млечићи место и тврђаву H., on које се данас виде развалине. Ј. Ин.

НАДИНСКО БЛАТО, периодско језеро у Далмацији, око 10 км западно-северозападно од Бенковца, односно 22 км југоисточно од Задра. На североистоку од Н. Ђ. дижу се брежуљци Ражовљева Глава 167 м, Градина 266 м, Чаушавица Глава. 157 м и Кутловица 194 м, на југозападу Врчево 213 м, кота 126 м, Мовача 103 Мм, док је према северозападу и југоистоку отворено. H. Б. лежи у пролому једне боре, која се пружа од северозапада. на. јутоисток, а у истом се правцу пружа и блато. Н. Ђ. је на апсолутној висини од 77 м, дугачко је 3'7 км, широко 1:4—1:6 км и заузима површину од, 4:88 KM?. IH. B. снабдевају BOJOM два валовита потока: Кличевица и, при јаким кишама, Мирашница, који теку са југоистока. За време кишне периоде, у јесен и пролеће, потоци се излију из корита и изазову поплаву, са максималном висином воде од 5 M, док у лето Н. Б. обично пресуши. Само при изнимно обилним кишама вода се стално држи, што је био случај 1878/79, када, две тодине Н. Б. није пресушило. Одводњавање се догађа понорима, при јужном крају Н. Ђ., близу Пртењаче.

Литература: А. Самазжд, Die Seen des Karstes, L (Abh,. d, k, k, Geogr, Ges., V, 1903/04). ; 1. B.

НАЂЛАН, место у Мађарској, поред Moриша. 1910 имао је Н. 14.043 становника, од којих је било Орба 251. — Први пут се Н. спомиње 1413. Јакшићи су га добили око 1464. У то доба живели су Орби већ у знатним масама у том крају. За турског времена био је Н. једно од највећих и најзнатнијих српских насеља у томе крају. Још у 18 веку Н. је био врло знатно српско насеље. 1720 имао је 52 српска, 4 румунска и 10 мађарских домова. Н. се делимично раселио у време устанка Пере Сегединца, а нарочито после развојачења, поморишке границе, када је тотово потпуно остао без српског становништва. Има. српску цркву.

НАЗАРЕНСТВО, пиетистичко - баптистичка, секта. Постала је у Швајцарској. Основао ју је калвински пастор Хенрих Фрелих око 1830. Оснивач њен назвао је своје следбенике вернима, а њен апостол у Угарској, Лајош Хемшеји, примио је име Назарени по секти Јакова Вирца, која се у то, доба, већ тако звала. Оами сектанти, међутим, у нашој земљи називају се обично вернима и кршћанима, а други из зову нововерцима и бугерима (сиротињом). У Утарску је пренео Н. око 1840 ковачки

O __

момак Хемшеји из.Сенпетера у заланској жупанији. Н. се почело ширити око Будимпеште и Столног Београда, а затим у Пачиру, Баји и Сомбору. — Међу Хрватима и Србима почели су Н. да шире око 1865 Хрвати Јелић из Суботице и Мато Ребрић, виноградар из Сремских КарлоBana. Y Срему је ухватило корена прво у Карловцима, где се око нових проповедника убрзо скупило мало друштво. Састајали су се само ноћу, проводећи време у читању светога писма, мољењу и певању из т. зв. Харфе Сионске. Власти су ускоро затвориле Јелића и Ребрића, али је тим тоњењем нова вера само добила. Ускоро после тога појавило се Н. у Сасама, Крчедину, Сурдуку и другим местима доњег Срема, па је прешло и у Београд и даље у Србију. У Банат је пренео Н. око 1867 сајџија Харванек из Темишвара. Ускоро се појавила и назаренска литература на нашем језику. Већ 1868 штампано је прво издање Харфе Сионске у преводу Змаја-Јована Јовановића и Ђорђа Рајковића, од које је 1912 изашло четврто издање. Осим Светог Писма и Харфе Сионске Назарени радо читају књигу Орце човечије храм Божији или радионица сотоне, коју је са немачког превео и штампао Сима Станојевић (1893) и наменио је »буђењу и ширењу хришћанског мишљења«, затим Цар из дома Давидова или три године у Оветој вароши од архиепископа Ингрема у издању верујућих у Христа (1908), и Путовање поклониково од Јована Буњана, у преводу Чеде Мијатовића (1911).

У прво време Н. је међу православним Србима у Војводини имало релативно највише присталица. Од 6.829 Назарена у Угарској (по статистици од 1891) било је 4.000 Срба, 1.000 Румуна а око 2.000 свих осталих народности протестантске и римокатоличке вероисповести. Доцније је тај број међу Орбима почео знатно опадати, и данас је Н. међу Србима врло мало. У Србији је прозелитизам Н. судски прогањан 1910, а у Бугарској су Н. имали своје зборнице у Софији, Габрову, СОамокову, Рушчуку, Варни и неким другим местима.

Наука Н. оснива се сва на самом Оветом Џисму, које они тумаче по свом схватању. Црквено предање и историју одбацују. Свето Писмо толико читају, да Ta врло многи знају готово цело напамет. Деле се на браћу и сестре, који су савршени или свети и потпуни хришћани, и на пријатеље и пријатељице, који се покајањем спремају да приме назаренско крштење и постану браћа и сестре. Не поштују крст и крсно знамење. Од црквених тајни признају само крштење и причешће. Крштење се обавља тајно, сакривено од иновераца, увек само у природи и ноћу. Децу крсте тек од 7 тодина. Причешће примају по калвинском начину. Свештенство, светитеље, иконе, храмове и црквене обреде не признају. За умрле се не моле. Свако се сам за себе брине. Са-