Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

храњују мртваца без кукања и нарицања, без појања и молитава, у једноставним даскама и само у белом доњем рубљу, без икаквих украса. Телесни пост такође не признају, већ само духовно трпљење. Одбацују све гозбе и весеља, не певају световне песме, не свирају и не играју, не пију вина и не пуше. Противни су заклетви и сваком убиству, стога неће да полажу заклетве ни као војници, ни да носе оружје. Одбацују национализам и проповедају интернационализам. Литература: П. Димић, О Назаренима (1881); О. Тумбас, Мајка-Црква, Исусова заручница и кукавни сабор назаренаца (1892): Вл. Димитријевић, Назаренство (1894), Зашто се у нас назаренство шириг (1898). Р. Грујић.

НАЗОР ВЛАДИМИР, књижевник (30/5 1576, Постире, на Брачу). Гимназију је учио у Сплиту, а Университет (природне науке) је свршио у Грацу. Служио је као наставник средњих школа у Сплиту, Задру, Пазину, на препарандијама у Копру и Каству, где је до 1918 био управитељ. 1918 постао је професор препарандије у Загребу, 1920 управник Дечјег Дома у Цриквеници, у марту 1926 је пенсионисан, 2 у августу исте тодине реактивиран, као управитељ женске реалне гимназије у ОСушаку. — Н. је као гимназиста почео штампати оригиналне песме и преводе наших песника, на, талијански, а с временом је постао једним од најплоднијих наших књижевника. Издао је књиге: Олавенске легенде (1900), Живана, (1902), Пјесма народа хрватскога, (1902, под псеудонимом Владимир ШПриморски), Књига о краљевима хрватскијем (1903), Крвава, кошуља. (1905), Крвави дани (1908), Вели Јоже (1908), Лирика (1910), Хрватски краљеви (1912), Нове пјесме (1913), Истарске приче (1913), Интима (1915), Пјесни љувене (1915), Медвјед Брундо (1915), Утва злалокрила (1916), Стоимена. (1916), Пабирци (1917), Госпа од снијега (1918), Аркун (1920), Три приче за дјецу (1920), Низа од кораља 1993), Приче из дјетињства (1924). Сабрана дела, Н. почео је 1918 издавати Бранко Водник. Антологију лирике издала му је 1922 Народна. Књижница {Carmen vitae), a репрезентативну збирку Орпска Књижевна Задруга (Лирске пјесме, 1925). Од Н. је ивишао превод Шекспирова Матбета, а у рукопису има стиховани превод Дантеове Комедије. У Југославенској Њиви (1925) изишао му је циклус прича: Шаркове успомене. Поред тога, има Н. радова у омладинским листовима: Млади Хрват, Омладина и Младост. Од тога рада за омдладину издала је Народна Књижница његову игру Црвенкашица, а књижара Кугли неколико књижица Нових прича.

Н. је књижевник, о коме се у последња, два, деценија у нашој литератури највише говорило. О великом стваралачком снатом, он је један од најплоднијих књиже-

НАИСУО

вника свога времена. Писао је лирске и епске песме, романе, приче, баладе, драме; служио се и слободним и везаним стихом, и хексаметром и дванзестерцем и десетерцем, и сонетом и дитирамбом. Н. је дошао до гласа касније него његови лирски сувременици Домјанић, Николић, Видрић. Тек после издања Лирике (1910), критика му је признала прво место у савременој хрватској лирици. Н. је утицај на омладину велики; највећи је био у 1913, после балканског рата, у јеку националног оптимизма. — После рата критика о Н. поезији није једнодушна и иде од једне крајности друго).

Н. је ушао у књижевност с мотивима из грчке и словенске митологије, унео је смисао за природу, велича здравље и физичку снагу, има животног весеља. Према, националној романтици и култу прошлости, у Н. је уметност у исто доба и религија и философија и наука.

Литература: М. Марјановић, Владимир Назор као национали пјесник (1924), Владимир Назор (Carmen vitae, 1922); A. Барац, Владимир Назор (1918); Б. Водник, Владимир Назор (Медвјед Брундо, 1915); А. Венцелидес, Књижевне студије (1918); А. М., Интима (Савременик, 1916).

А. Барац.

НАЗУВИЦЕ, НАЗУВКЕ, НАЗУЦИ, НАЗУХЕ, НАЗУБАН, врста чарапа. Навлаче се преко чарапа и стижу до пола (ноге) стопале. Чувају прете од хладноће. Носе се у Србији, Старој Србији, Херцеговини, Црној Гори и Далмацији. 7. 3.

НАИСУС (Naissus), y римско доба име данашњег Ниша. Област, у којој се налазио Ниш, звала се за Римљана и пре њих Дарданија, и била је насељена илирским племеном Дарданаца. Н. није римско име, него су га Римљани затекли. Џровинција, у којој се Н. налазио, звала се најпре Мезија, затим Горња, Мезија, а од краја 3 века по Христу Унутрашња Дакија (Раса Мед еггапеа), У Н. се родио цар Константин. Римски цар Клаудије П Готски потукао је 268 по Хр. Готе код Н., у нишком пољу. Из римских натписа, који су нађени у Н., знамо да је у почетку 3 века по Хр. ту била једна војничка ергела (или један депо коња), и да се на Нишави или на њеном ушћу налазила једна флотила. — У историји хришћанске цркве играо је Н. доста знатну улогу. Он је био владичанска, столица још у средини 4 века по Хр. На чувеном сабору у Сардици (данашњој Софији) 343 био је и владика из Н. Чувен је био нишки владика Бонозус, који је свргнут 391 због неке своје јереси. Последњи познати владика у Н. помиње се око средине 6 века по Хр. — Н. је имао јамачно и своје мученике, али они нису познати. — У Н. није нађено много римских старина. Најзнатнија је бронзана глаBa Константинова, која је нађена при копању темеља за нови гвоздени мост (сада,

де

| | i | ! } |