Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

шили због краљеве велике моћи, па су се сложили и заједно отели од краља Книн. Управу града преузео је у своје руке Н. (1399), који је држао тај град у својим рукама до смрти. Пораст његове моћи изазвао је завист нарочито код Брибиреских кнезова, који су се коалирали са крчким кнезовима, градом Задром и босанским баном Стеваном Котроманићем, да оборе Н. (1324). Н. је у тој борби остао победник. 1326 имао је Н. да води рат са хрватским баном Микцем Михаљевићем, али је и њега победио. Н. је од тада био првак међу хрватским кнезовима од Лике и Крба_ ве, па све до реке Цетине. Идућих година, стално је ратовао с брибирским кнезовима, којима је отео Островицу (1336), али ју је 1337 вратио уз одштету. 1343 био је Н. на врхунцу своје моћи. Џред њим су дрхтали далматински градови, а покорили су му се сви хрватски кнезови. Млечани су се најпосле поплашили толике премоћи Н. и почели су окупљати све хрватске кнезове и босанског бана Отевана Котроманића, да сатру Н. Он се уплаши и уговори с Млечанима мир, којим се Н. измеby осталога обвезао, да неће дирати поседе брибирских кнезова и кнеза Грегорија Курјаковића, а ни млетачких далматинских градова (1343). Међутим он се није држао уговора о миру, и убрзо би дошло до нових сукоба, да Н. није у то умро, оставивши удовицу Владиславу и јединца, недораслог сина Ивана.

Литература: Д. Грубер, Нелипић,

кнез цетињски и кнински (1896); Д. Гру- ·

бер, Војевање Људевита 1 у Далмацији са, хрватскими велможами (Извјешће кр. велике гимназије у Пожеги Њ1887/88); B. Клаић, Повјест Хрвата, П (1900); В. Клаић, Хрватска племена од 12 до 16 столећа (Рад, 130). М. Прелог.

НЕЛИПИЋ ВЛАДИСЛАВА, удовица. кнеза, Нелипића. Кад је краљ Лудовик 1 чуо за смрт кнеза Нелипића, решио се да нападне на Хрватску, да ту коначно обори олигархију (1344). Кад се прочуло о томе, дотадашњи противници кнеза Нелипића, па и Млечићи, који су се бојали за своју власт у Далмацији, стали су се спремати да бране кнегињу Н. В. и њеног малолетног сина Ивана. 1344 напао је славонски бан Никола, од племена Хахолд, на Хрватску, утаборио се пред Книном и позвао Н. В., да преда град, и да се покори краљу са својим сином. Н. В. је одбила позив, а бан се спремио на опседање и почео је јуришати на град. Храбра посада одбијала, је све нападе. Н. В. се најпосле погодила. с баном, да краљу пошаље свог посланика, који ће се у њено име и у име њеног сина поклонити краљу и обећати, да ће бити верна васалка краљева и да ће му предати Книн. Џосле тога она је послала свога, посланика, краљу, а Лудовик је понуде прихватио. Н. В. међутим, нарочито по натовору Млечића, није извршила

НЕМАЊА СТЕВАН

своје обећање. 1345 спремио се на југ сам краљ. У другој половини јуна 1345 дошли су под Книн бан Никола и босански бан Стеван Котроманић са 10.000 војске, као предстража велике краљеве војске. Банови су наговорили Н. В., да преда краљу Книн и још друге неке градове, али стим, да се њеном сину зајамчи наслеђе по дедовима у жупама Цетини и Клишкој. У том је смислу Н. ВБ. начинила и с бановима, уговор. У то је и краљ Лудовик стигао с великом војском до Бихаћа на Уни. Ту је краљ примио услове уговора. Он је Ивану Нелипићу потврдио све земље и традове његове породице (Сињ, Брезово Поље и Камичац, на Крки). Иван Нелипић био је од тада веран краљев васал, а В. је отишла у Оплит, где се последњи пут спомиње 8/12 1346. : Литература: В. Клаић, Повјест Хрвата, П, 1900: В. Клаић, Владислава Нелипић (Виенад, 1896). М. Прелог.

НЕМАЊА. СТЕВАН, родоначелник династије Немањића (1114, Рибница — 13/2 1200, Хиландар). Родио се у Рибници, код Подгорице, где му је отац Завида живео, прогнан из Рашке, ради династичких метежа. У оскудици православних свештеника Н. је у претежно католичкој Зети крштен по западном обреду. Кад му се отац вратио у Рашку, Н. је поново крштен као православни. Као младић Н. је добио од оца на управу најисточнији крај српске државе: област око Топлице, доњу долину Ибра, Расину и Реке, код Крушевца. Ту је дошао у ближи додир с Византинцима.

Орпска државна политика колебала се у то време између Византије, која је у Манојлу Комнину имала енергична владара, и између Мађара, са којима су српски владари имали сродничких веза, и помоћу којих су се трудили ослободити се грчке врховне власти. Н. се спочетка определио за Грке. Ради тога га је цар Манојло нарочито помагао и ојачао против браће, која су била других схватања. Од цара је Н. чак добио и једну нову област, Дубочицу, код Лесковца. Та Н. политика, изазвала је против њега осталу браћу, од којих је најстарији, Тихомир, био велики жупан (око 1167), и они Н. ухвате и затворе. У борбама иза тога, када се дочепао слободе, Н. је успео да потисне браћу и да сам добије великожупански престо.

Као велики жупан Н. је у прво време променио своју политику и покушао, потакнут од Млечана, да са њима и Мађарима у савезу устане против Византије. У том покрету није имао успеха, и једва се одржао на престолу, морајући да се пониги пред царем Манојлом (1172). После тога, ударца Н. се помирио с браћом, која су остала, у животу (Отрацимир је добио крај око Чачка, а Мирослав Хум) и настојао је да што боље учврсти свој лични положај у земљи и да среди прилике у држави. Омрт моћног Манојла (1180) дала му је мо-

ДА

портир с

пера

2 пре иу

OR