Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

НЕМАЊИЋИ

тућност, да оствари своје раније намере и жеље својих претходника. У савезу са Мађарима Н. је напао на Византију (1183) и продро с њима све до Софије, а кад су се Мађари повукли, Н. је наставио ратовање за свој рачун. У времену 1183—1189 он је проширио Србију и према Тимоку, и према Бардару, а нарочито према Приморју. Зету, с приморским градовима, дефинитивно је придружио Рашкој, протеравши отуда кнеза Михаила, последњег члана старе зетске династије.

Напшадаји Немањини и брата му Мирослава против Дубровника нису имали успеха. На истоку је Н. поматао устанак Бутара против грчке власти и ушао је у савез с њиховим вођама, браћом Асанима. Као добедитељ Н. је 27/7 1189 свечано дочекао у Нишу цара Фридриха Барбаросу на његову походу у крсташки рат на истоку, и ушао је с њим у савез против Византије. Крај његовом. ратовању донео је пораз Срба на, Морави (1190) од Грка, које је водио цар Исак Анђел. Мир, који је склопљен иза тога и који је трајао више тодина, испао је по Србе доста повољан. Они су задржали у својој власти добар део освојених области: Зету с Приморјем, читаво Косово и долину Мораве до данашње Ћуприје. Ниш, Призрен и Окопље остадоше у Византији као главни погранични градови. Немањин син (Отеван добио је за жену Јевдокију, синовицу цара Исака, са условом, да он наследи оца на престолу. мимо старијег брата Вукана.

Крај живота Н. је провео мирно. Због криза у Византији он се 95/3 1195 одрекао престола и покалуђерио се, добивши име Симеон. По том имену он је у народу запамћен све до данас (»цар Симеон«). Као калуђер провео је Н. једно време у Србији, а онда је (у октобру 1197) кренуо у Св. Гору, где му се налазио најмлађи син Растко као монах Сава. Тамо је Н., са Савом заједно, подигао манастир Хиландар, у коме је и умро, у дубокој старости, 13/2 1900.

Значај Н. је за стварање средњевековне српске државе ванредно велик. Дугом и енертичном и углавном срећном владавином Н. је створио солидну државу, развио смисао за њу и ојачао у њој углед власти. Довео је у заједницу Рашку и Зету, које су се дотле пола века бориле за превласт, и показао је пут за стварање још шире националне државе. Православље је увек штитио као државну веру Србије, а енертично је сузбијао све смутње верског и политичког карактера. Сав H. рад даје утисак стабилности и свести, да се ради за далеку будућност. Томе су речит доказ његове лепе и солидне задужбине, од којих неке постоје још и данас: Богородичин манастир и манастир Св. Николе код Куршумлије, Ђурђеви СОтубови (ови сви у рушевинама), а нарочито још читави Отуденица и Хиландар. Ради свих тих заслута, и још као оснивача династије Нема-

њића, српска црква та је прогласила за светитеља.

Н. биографију написала су два му сина: Св. Сава, око 1210 и Отеван Првовенчани 1216. Трећу биографију написао је светоторски монах Доментијан (1264).

В. Ћоровић.

–· НЕМАЊИЋИ. Родоначелник династије Н. је Стеван Немања (1114—1200). Његови синови отпочели су две линије породице: једну оснива старији Вукан, а другу, краљевску, Стеван Првовенчани. Од трећег Немањина сина Св. Саве (1174—1235) није остало порода.

Краљевска линија. Стеван Шрвовенчани (— око 1227) имао је синове Радослава (краљ 1227—1233), Владислава (краљ 1233—1242), Уроша (краљ 1242—1976, 1280) и Предислава у калуђерству назван Сава П (архиепископ 1263—1270). Краљ Радослав није имао деце. Владислав је имао два сина Стевана и Десу, који су остали без значаја. Синови Урошеви беху: Драгутин (краљ српски 1276—1289, сремски 1284—1316) и Милутин (краљ 12892 до 1321), Драгутинови синови су Урошиц (— · пре 1316) и Владислав (краљевски претендент 1321—1894). Њихова линија изумрла је или се изгубила. Милутинови синови су: Константин (— 1323) и Стеван Урош Дечански (краљ 1321—1331). Константинова се деца не помињу, а Дечанскога су синови Душица, Драгутин (умрли као деца), Душан (рођ. око 1308, краљ 1331 до 1346, цар 1346—1355) и Симеон. Душанов син је Урош (рођ. 1337, цар 1355—1371). Ca Урошем је изумрла мушка линија српске краљевске лозе Немањића. (Симеон (или Синиша) осећао се више Грк него Србин, по мајци Марији Палеологовој. Он је владао као епирски деспот до: од прилике 1369. Његови синови: Стеван и Јован Урош, који се 1381 закалуђерио и умро као монах Јоасаф 1422—1423. То је у опште последњи изданак Немањића.

Вуканова линија. Вукан (— 1208) имао је синове 'Ђорђа, Стевана и Димитрија, У калуђерству названа Давида (— иза 1286). Давидов син Братислав имао је сина Вратка, а тај кћер Милицу, удату за кнеза Лазара. B. Ћоровић.

НЕМАЧКА ПУЧНКА ШТЕДИОНИЦА. Основана је 1919 тодине. Централа Нова Пазова. Капитал је 190.000. Резерве 125.000, улози 345.760, менице 871.732. чиста добит 37.000. Дин. Председник је Јозјас Мајер.

Н. С.

НЕМАЧНКО-ЈУГОСЛОВЕНСКО ДРУШТВО (Deutsch-siidslawische Gesellschaft) ocronaно је 27/5 1991 у Франкфурту на Мајни, са задатком, да упозна Немце са уметношћу, културом и историјом Јужних Оловена, и да југословенским студентима олакша студије у Немачкој. На овај се начин жели, да дође и до ближих трговачких и политичких односа. Друштво је у овом правцу досада приредило знатан број предавања,