Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

Нибуровом Римском историјом, саставио своје прво историско дело: Сезсјећје дег romanischen und Sermanischen Volker von 1492 Ђ5 1535 (доведено само до 1514), са NonaTkoM: Zur Kritik neuerer Geschichtsschreiber (1824). P. концепција је била веома смела, јер је у свом приказивању обухватио романске и терманске народе, а критика извора му је била нова, јер је на модерне изворе применио Нибуров метод истраживања старих извора. Одмах је постављен за професора на Университету у Берлину (1825), где није имао много успеха. као наставник. 1827 кренуо се на научно путовање на југ, и задржао се прво у Бечу, пошто се ту надао наћи мвеожину извора за историју југоисточне Европе, која га је занимала као једна целина. Због своје већ познате политичке консервативности, Р. је у бечким високим крутовима врло добро примљен; чак су му и архиви отворени. Вартоломеј Копитар, с којим се упознао у Дворекој Библиотеци, анимирао га је, да напише расправу о Дон Карлосу.и да помоћу Вука Караџића изради дело о српској борби за ослобођење од Турака. Р. је већ био одушевљен романтичарском љубављу спрам свежих и даровитих народа, а био је вучен и научном тежњом да обухвати цели сукоб између хришћанства и ислама. Зато је пристао на Копитаров предлот, те је, највише на основу Вукових усмених инro написао своје одлично дело erbiscbe КеуојаНоп (1829, друго издање 1844, треће с натписом Зегбјеп ипа Тагкет im neunzehnten Jahrhundert, 1879). P. je у њему скопчао српску историју уз општу, и савесно утврдио зависност модерног српекот историског развоја од светског. Дело је сјајно дочекано, особито од дипломата, којима је постало тлавни извор за обавештавање о Србији. То дело Р. није донело политичких неприлика од Аустрије, како се он бојао, али Аустрија са њим није била задовољна. У свом каснијем опширном историском раду, који је обухватао најважније одсеке из живота свих народа. средње, западне и јужне Европе, Р. није занемаривао да се брижљиво информира и о српским пословима, и тако је своје дело о Србима исправљао и допуњавао. Копча, између Р. и Срба остао је за свота живота Вук Караџић, који се много поносио својом и Р. књигом, али је није доспео на, српски превести. P. je оставио 54 тома, својих историских радова и започету светску историју; Србија и Турска у 19 веку, су у 43 и 44 књизи Р. скупљених дела. Р. цело дело је почео на српски преводити От. Новаковић 1864, али је тада, због цензуре, могао изаћи само први део. Цео превод је штампан 1899, али није без замерке.

Литература: Ј. Ристић, Леополд Ранке и ослобођење Србије (Глас, 30, 1892); JI. Павловић, Леополд Ранке. ТПоводом стотодишњице рођења његовог. (Де-

РАНКОВИЋ

до, 8, 1895); Н. Радојчић, Ранкеова нова концепција српске историје (Расправе, П, 1995). Н. Радојчић.

РАНКОВИЋ ПАВЛЕ, економ (20/6 1853 — 93/2 19032, Мало Орашје, смедеревски окрут). Основну школу је учио у Селевцу и Друговцу, а завршио је у СОмедереву. Био је најпре млађи писар, 1870—1879 деловођа општине у Малом Орашју, 2 1879—1888 председник исте општине. Први пут је изабран за посланика Велике (Уставотворне) Окупштине 4/19 1888, па. је после био посланик у свима Окупштинама све до државног удара и укидања Устава од 1888 (9/5 1894). Припадао. је радикалној странци, али је 1901, кад се почела ортанизовати самостална радикална странка, пришао њој, био један од њених главних оснивача у округу смедеревском и носилац њене посланичке листе 19083. Те тодине изабран је и за потпредседника Народне Окупштине, па та је на том положају и смрт затекла.

РАНКОВИЋ ПАВЛЕ, новинар, заступник уредника Службених Новина (21/5 1874, Мала, Иванча, грочански срез, београдски округ). Овршио је Вишекову трговачку школу. Од свршетка школе па до данас непрекидно се бавио новинарством. Радио је на многим политичким листовима, 2 био је и издавач и главни уредник Дневног Листа и Звона. Одликовао се увек слободоумним идејама, због којих је био осуђиван на затвор. ЈИ

РАННОВИЋ – СВЕТОЛИН, ~ књижевник, приповедач (7/12 1863, Моштаница, београдски округ — 18/3 1899, Београд). Основну школу учио је у месту рођења, а четири разреда гимназије и богословију свршио је у Београду. 1884 отишао је у Кијев у Духовну Академију, где је провео четири године и положио све испите. 1688 именован је за хонорарног вероучитеља, у Крагујевцу. 1890 положио је професорски испит из ботословских наука и рускот језика. 1892 премештен је за катихету учитељске школе у Нишу, 1893 за професора београдске богословије, после тодине дана, премештен је опет у Ниш, а 1697 враћен је у београдску тимназију.

Р. је почео да пише као ђак Духовне Академије лирске, патриотске и сатиричке песме, пригодне оде, и преводио је мање ствари са руског. 1885 нашисао је прву причу из паланачкот живота, Капетанитцу. Стихови су му у опште слаби. Први Р. озбиљнији новелистички рад, Јесење слике, објављене су 1802 у Отаџбини. Највише је радио у Делу, али је остало Р. састава растурених и у Бранкову Колу. Искри, Олави, Звезди, Хришћанском Веснику, Отрељачком Гласнику, Одјеку. Народу и крагујевачкој Потпори. Углавном, последњи и најзрелији су Р. радови, три романа: Горски цар (писан 1897. изашао

као 38 књига Српске Књижевне Задруте),

— 667 —