Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

РАНОЈЕВИЋ 2

Сеоска. учитељица, (штампала. је 1899 Коларчева Задужбина), и ПЏорушени идеали (писани пред саму смрт, » изашли у Орпској књижевној Задрузи као 62 књита). Задруга је 1904 издала и једну свеску Р. изабраних приноведакжа, Олике из живота (књ. 91). Богословској књижевности Р. је дао: Упуство за црквено проповедништво, Омилитика, по руским ауторима. (1894), и, Свештеник и учитељ, њихови односи и задаци у народу (1895). Р. је доста преведио с руског, као Толстојеву Опсаду Севастопоља. ;

Р. је један од највреднијих и најплоднијих српских приповедача, који је, уз то, имао и изузетно шире концепције и шиpera maxa. Његови романи, и ако су рађени у трозничавој хитњи на смрт болесна, човека, значе више од покушаја да се даду крупне слике нашег друштва у унутрашњости. Р. непосредно наставља, Игњатсвићево дело, само што је Р. веризам потекао из Золинот патетичнот реализма. Р. три романа су највернији тумачи српског огорченог песимизма деведесетих година. Иначе Горски цар још увек може да се сматра једним од најуспелијих романа. у налшпој књижевности, а без сумње најбољим већим књижевним делом у Шумадији.

Литература: Ј. СОкерлић, Увод у Слике из живота (Орпска Књижевна, Задруга, 91). В. Петровић.

РАНОЈЕВИЋ НИКОЛА, професор гимназије и управник станице за биљне болести

у Топчидеру (28/6 1869, Бела Црква —'

1912 1922, Београд). Гимназију и природно-математички одсек Велике Школе свршио је у Београду. Био је од 1894 предавач и професор у Шапцу и у Пироту, а од 1900 стално у Београду, у П мушкој гимназији. Поред наставничкога рада у гимназији, Р. је, од 1900, вршио дужност стручнога референта за биљне болести у Министарству Привреде, па је тамо основао лабораторију за испитивање болести културних биљака и био је њен управник до смрти. Упућен овим радом на проучавање биљних парасита, Р. је дао неколико ваљаних радова о флори параситских и других гљива у Орбији, од којих су неки објављени и на немачком језику. Ради припреме за ова проучавања и 34 уређење новога завода, Р. је провео годину дана на Университету у Хали и Берлину. Његову збирку гљива из Србије и стручну библиотеку уништио је рат, те се Р. после ослобођења био сав заложио, да обнови лабораторију и продужи научни рад. На томе послу затекла га, је смрт. Р. је објавио више чланака о разним 60лестима биљака, од којих је збирку: Болести жита издала Академија Наука као популаран спис за народ. Написао је и уџбеник зоологије за ниже разреде гимказија. ЈЕ.

РАНОСОВИЋ ПЕТАР (РАНОС), сликар (1/7 1858, Цариград — 8/11 1918, Београд).

= 668

Основну школу учио је у Цариграду и Београду, одакле је послан у Русију, где је. 1876, после шест разреда гимназије у Николајеву, ступио у Одеско јункерско училиште. 1878 постао је официр у виборском пуку. 1881 прешао је у српску војску, и служио је поглавито у Ђђенералном штабу. 1883 послан је као официр у Минхен, у Академију Уметности. Прекинувши студије због бугарског рата, у ком је учествовао, Р. је 1887 тек завршио Академију. 1890 напустио је војску и посветио се потпуно сликарској уметности. 1899 постављен је за вишег наставника цртања на техничком факултету, на којој дужности га је и смрт затекла. — Р. се бавио сликањем и компоновањем још као ђак и официр. Р. је један од првих наших модерних сликара, који су се определили за светли колорит и за пленер. Р. је радио и многе портрете, али је највише сликао композиције, и као сликар историских сцена се и прочуо код нас. Његове композиције се деле на историске призоре, на илустрације народних песама, и на жанр-слике из нашег сеоског живота. Познатије су му слике: Танаско Рајић, Хајдук Вељко, Зека Буљубаша, Јова Курсула, Катанић на Нешковом Вису, Пут ка мору 1912, Визија Краљевића Марка под Прилепом 1912, Рањеници, Царица Милида и Бошко Југовић, Турци у Сталаћу, Испосник, Паланачка свадба и т. д. Неке су Р. историске слике умножаване и растурене у народ. Р. је за живота учествовао на неким југословенским изложбама, као и 1908 у Лондону са Ладом, али нити је он сам нити је после његове смрти приређена колективна изложба његових радова. В. Петровић.

РАЊИНА (Вавшпа) АНДРЕТИЋ НИКША (НИКОЛА), преписивач (око 1490 — после 1577, Дубровник). Од старе властеоске породице, Р. је познат само по томе, што је марљиво, али са мало интелитенције, креписивао књижевна дела. Тако је он у зборнику, што та је почео писати 1507, са купио песме Шишка Менчетића, Џоре Држића и још неких дубровачких песника 16 века. Затим је у другом рукопису, што та је писао 1508, и сигурно још 1509, преписао лекционагр, т. ј. збирку комада из CB. Писма, што се на народном језику читају преко године код службе божје. Тиме нам је Р. оставио два најстарија дубровачка рукописа, један за уметну поезију,

, други за простонародну прозу, и дао

могућност да констатујемо, како се већ у његово доба обични разговорни језик, и код властеле, није сасвим слагао са књижевним. Имамо надаље од Р. и дубровачке Анале, који су и издани под њетовим именом у 14 књизи Моплиш, 5јахмог, тега, али никако нису његово дело, него само препис старијих безимених анала. Р. је преписао и старе законе дубровачке републике, али то нам се није сачувало.